ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Rođen sam 4. Aprila 1913. U selu Boka u Vojvodini. Gimnaziju sam završio u Zrenjaninu. Filozofski fakultet ( nemački, francuski sa istorijom) 1939. u Zagrebu.

Posle završenih studija predavao sam istoriju u privatnoj gimnaziji kojom je rukovodila grupa naprednih nastavnika, poznata u javnosti kao levičarska i komunistička. Rat me je zatekao na odsluženju vojnog roka u Sarajevu.

Zarobljen sam posle borbe sa ustašama u Mostaru.



Tako smo se mi našli jednog dana pobeđeni, prljavi, pocepani, gladni i žedni u nečistim vagonima koji su nas vozili našem novom gospodaru.

Prolaznici, slobodni građani ljubopitljivo su nas gledali i pratili pobedonosnim usklicima.

I kada smo sišli iz naših vagona... dočekali su nas ljubopitljivi pogledi gospodarica, pogledi koji nisu bili ljupki namenjeni suprotnom polu, već ispitivajući, trgovački mereći vrednost svog novog roba.

II
Vojnik mi je rekao da je seljak nezadovoljan mojim radom. Uspeh mog rada nije jednak uspehu seljačkog rada.

„Naučiću vas da radite kao vaš gazda“, pretio mi je. „Prijavu ću podneti“ dodao je.

Mirno sam mu odgovorio da to učini i istovremeno osećao da je moja seljačka karijera završena.

Prestaće iščekivanje „Feuerabenda“, prestaće večernji razgovori sa drugovima, započeće novo poglavlje mog zarobljeničkog života. Ne znam samo da li će sutrašnjica biti bolja ili gora od današnjice. Ma kako bilo radujem se promeni i nadam se da ću saznati gde su mi ostali drugovi raspoređeni na rad.

Neće biti više čišćenja štala, konja, krava, „dűstel štelovanje“, kopanje repe, jurnjava i seljačkog ironičkog osmeha koji prati tvoj nevešti rad. Čekam napeto nepoznatu sutrašnjicu i ispunjenje vojnikove pretnje.

18. VI. 1941. godina
Idem kao obično na rad. Umesto gonjenja i rada pod nadzorom straže iznenađenje: Dobio sam lakši rad da sam svršim. Osećam da će se nešto dogoditi.

U podne slučajno kad sam vraćao kante sa mlekom sreo sam vojnika sa kojim sam dobro živeo.

Kaže da ću otići za dva dana, ali ne u Olsbruk nego u drugo mesto gde nemam drugova – kao tumač. Ne znam šta ću?

Napuštam drugove da ne nađem druge, napuštam jedan težak posao da bih započeo drugi možda još teži. Sve to mogu zahvaliti znanju nemačkog jezika. „Treba im“ tumač...

Vraćam se na posao neveseo, tužan. Radim, kopam svršim jedan rad počnem drugi, pa treći, četvrti.

Na jednom „Andrija zove te vojnik da ideš u Lager“. Iznenađen pođem... usput misleći da ću možda odmah otići. Uđem u logor i dečekuju me vojnikove reči: „spremi stvari za pola sata voz polazi, putuješ“.

Nema oproštaja sa drugovima, ne mogu reći zbogom ljudima sa kojim sam proveo prve dane ropstva ,u čijem sam društvu često zaboravio na težak rad i zarobljenički život.

Prvih dana rad nije bio težak. Kopam i bacam zemlju lagano, u društvu drugova prolazi vreme brže i lakše. U podne prekidamo posao. Mogu spavati do 6h, ne budi me u 4:30 vojnikovo „aufstehen“.

Ali hrana, hrana.

Opet kao toliko puta u životu osećam njenu neophodnost, moć. Samo o jelu govorimo. Pričaju da su prodavali jedno nedeljno sledovanje putra za 400 dinara. Drugovi koji ne mogu bez duvana prodaju pola kilograma hleba za 4 marke da bi onda gladovali. Za petostruke pare kupovali cigarete od nepušača. Trgovina duvanom, hlebom, putrom nedeljnim sledovanjem vodi se na veliko i nemilosrdno. Prodaje se i kupuje se u cenu koja često prevazilazi pedesetrostuku vrednost. Iskorištava se svaka slabost pojedinca. Neke žive cele nedelje od krompira.

Pokušavam da umirim ljude da žive složno, da ne varaju jedan drugog, da ne daju poklonjenu cigaretu za toliko važan i potreban hleb. Pomanjkanje našeg seljaka ovde najviše osećam. Nemaju smisla za zajednički drugarski život. Nema onog složnog života kao u Űbersdorfu.

Zarobljenik više nije zarobljeniku drug, prijatelj, jedina uteha, već vuk, zver koja vreba drugu zver da bi joj iz usta oteo hranu i odneo u svoje gnezdo da je sam poždere...