ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1930
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Smrt majora Scepana Mijuskovica pred sudom

Po biljeskama vodjenim na pretresu izradio Jovan Cetkovic, novinar
Niksic, 1930.
Mek povez, 96 strana.
U PITANJU JE FOTOKOPIJA KNJIGE, PRAVLJENA DAVNO, PA UKORICENA!
BEZ OBZIRA, EKSTREMNO RETKO!

Зеленаши су били припадници политичког покрета који се по завршетку Првог светског рата (1918) залагао за очување државности Краљевине Црне Горе. Прваци зеленашког покрета, који су се у етничком смислу сматрали Србима и користили српску тробојку као свој симбол, у начелу се нису противили идеји о ширем народном и државном уједињењу, али се нису слагали са начином на који је оно извршено у јесен 1918. године. Заступали су идеју о условном (конфедералном) уједињењу и били су спремни да се сагласе са учешћем Црне Горе у стварању шире државне заједнице, у којој би Црна Гора задржала основне елементе државности, сопствену династију и пуну самосталност у вођењу своје унутрашње политике.[1]

Назив су добили по зеленој боји предизборног летка на коме су била имена кандидата повјереника за избор посланика Подгоричке скупштине. Касније су се сјединили са Црногорском федералистичком странком. Присталице су им били сељаштво, бивши државни чиновници, интелектуалци блиски двору, официри итд. Организатори су Божићне побуне. Сматра се да су зеленаши бројали од 1.500 до 3.000 људи.

Шћепан Мијушковић

Шћепан Мијушковић (Куна, Пјешивци, 1872 — Никшић, 21. фебруар 1924) био је официр Краљевине Црне Горе, ратни херој, припадник црногорског федералистичког покрета, носитељ је највиших црногорских војних одликовања. Као противник присаједињења Краљевине Црне Горе, убијен од стране нових власти.
Официрска каријера

Завршио је војну школу на Цетињу, a 1910. произведен у чин капетана; 1911. године у чин команданта Црногорске војске. Истакнути је јунак, учесник у балканским ратовима 1912.-1913. године. Био је заповједник Пјешивачког батаљона.

У Другом балканском рату као заповједникa комбинованог Чевско-Бјеличко-Пјешивачког батаљона у борбама против Бугара на Злетовској ријеци, српски краљ Петар I Карађорђевић одликовао је Мијушковића Карађорђевом звијездом. Учествовао је и у првом свјетском рату (1914.-1916).

По војном слому Црне Горе је 1916. заточен је у логор Болдогасоњ у Мађарској, у којему је остао до капитулације Аустроугарске монархије.
Противник присаједињења

Одбио је да да 1918. официрску заклетву вјерности краљу Петру и одбио је пензију Краљевине СХС.

Један је од организатора Божићне побуне против присаједињења Црне Горе Србији. Нове власти су га ухапсиле, па је од 1919. до 1921. године затвореник у подгоричком затвору Јусовача. Заједно с 42 других заточених официра Мијушковић је потписник 14. октобра 1920. Изјаве црногорских официра у којој се тврди да су одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године неуставне и ништавне. Мијушковић је неизлијечиво оболио од туберкулозе.
Убиство

После пуштања из затвора био је под сталним надзором југословенских власти. Фебруара 1924 године ухапшен је са групом рођака и пријатеља, спроведен у жандармеријску касарну где је под тортуром умро. Тело је однето на брдо Требјеса и бачено у јаму да би се прикрио злочин. Од последица тортуре је умро и његов рођак Стеван Мијушковић.

На суђењу због убиства Шћепана Мијушковића 1930. године је на 18 година затвора осуђен жандармеријски капетан Милан Калабић, а на 9 месеци затвора жандармеријски капетан друге класе Грбић Василије.

Милан Калабић је помилован је 1932. године и одмах пензионисан. Сродници Мијушковића су покушали да убију Калабића, бацањем две бомбе. Године 1940. је Шћепанов рођак Симо Мијушковић извршио неуспешан атентат на Милана Калабића. Иако је био погођен са четири метка, Калабић је атентат преживео.