ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2003
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Bogumil Hrabak privatna izdanja
Oko 400 strana po knjizi
2003 do 2008

Počeci Sarajeva, Dubrovnik, Mlečani, Birač i Rogatica, Italijani
*
Umesto predgovora
Dovoz bosanskog olova na primorje (1370-1599. godine)
Gleta iz Bosne u XVI i XVII veku
Rudarstvo stare Raške feudalnog vremena
Poljoprivreda Bosne i Hercegovine (1463-4600)
Izvoz konja iz dubrovačkog zaleđa u Italiju (XIV-XVIII)
Jasak za izvozne proizvode iz Bosne i Hercegovine (do 1700)
Hercegovački Vlasi i njihovo ulaženje u neagrarna zanimanja (XIV-XVI)
Hajdučija u Bosni i Hercegovini (do 1700)
Zlići iz Herceg-Novog i zulućarenje na račun dubrovačke trgovine (1600-1687)
Čifluci, timari i zeameti u Bosanskom sandžaku 1568/69. godine

UMESTO PREDGOVORA
Struktura V sveske kolekcije slična je strukturi ranijih knjiga.
Sadrži: (1) ranije objavljene članke ali znatno dopunjene ili u pogledu obrade hronološki produžene;
(2) sasvim nove rukopise. U drugu grupu spadaju: Izvoz konja, Jasak za izvozne proizvode, Hajdučija u Bosni i Hercegovini i Ćifluci, timari i zeameti. Ostali radovi pripadaju prvoj skupini.
Radovi su tematski unekoliko grupisani. O rudarstvu Bosne ima četiri teksta, a bilo je predviđeno da ih bude još više (srebro, crvac), no neke od predviđenih studija bile bi suviše preobilne. Zakljvučeno je da će sveska biti zanimljivija ako tematika bude razno-vrsnija.
Hajdučija je takođe zastupljena sa dva članka, mada je tu izlaganje moglo biti popunjenije, ali sa opasnošću da bude i monotonije, jer ustajali životni uslovi i odnosi reprodukovali su slične situacije decenijama pa i stolećima. Hercegovački Vlasi (vlasi) su u neku ruku problematika našeg vremena, koje je tu tematiku izvuklo iz tabu-škrinja, ali i sa pogrešnim, tendencioznim i nadobudnim „novinama`.
Poljoprivreda je osnovno zanimanje i izvoz življenja ljudi, te nije smela biti zaobiđena.
Naša dosadašnja istoriografija zadovoljavala se samo navođenjem rudnika i uvoznih i izvoznih lista proizvoda, eventualno i feudalnih vlasnika rudnika odnosno poneke cene artikala iz štampanog materijala. U vreme čestih deprecizacija novca i robe to više nije dovoljno.
Uostalom, ni u prohujalim vekovima cene i drugi uslovi nisu bili zauvek dati, a ni rudnici nisu večno proizvodili. Stoga takvi obziri prema ekonomskoj prošlosti su deplasirani.
U ovoj svesci takođe se trebalo isturiti protiv tradicionalne, brižljivo komponovane slike prošlosti.
To je dolazilo u prvom redu u obzir kod pevanija o hajdučija, potpuno lišenih izvornih podataka i osnovne racionalnosti i kod izlaganja o Vlasima (vlasima) i njihovog čak stepenastog nomadizma. U prvom slučaju predanja su imala da zasene nezainteresovane i savremene upise nekadašnjih generacija.
Kabinetski istoričari nameću tu tradiciju i u drugim tematikama prošlosti.
U drugom slučaju, pored nacionalnog kompleksa, došlo je do izražaja elementarno neznanje izvesnih nazovi-istoričara, koji su uobrazili da prošlost iočinjs od momenta kad su oni došdi do izvora sa kojima jedino rade. Nije tako ukorenjeno određivanje „nojbiosti`, gde se olako, neodgovorno i bez dokumentacije nrave zaključci izvučeni iz malog prsta. Kod elemenata istorijske geografije trebalo je udariti na apsurdne metodološke „novine` - analogije i istorijski kontinuitet, koji je zbunjeno pomešan sa pojavama dugog trajanja. Kod takvog olakog rada postupa se tipično kompilativno, no kompilacija je uhvatila maha i kod starijih is-toričara i dolazi do izražaja u tzv, sintezama ili kićenju tuđim perjem. To je istoriografija bez novih izvora, bez ideja čak i o novim temama i zaključpima, koja je posebno došla do izražaja u istoriografiji Bosne i Hercegovine. Kao da se sistematski želi starudijama onemogućiti novi dah istoriopisanja. Umesto otiskivanja u stvarne i obično samo načete problematike, miogo je lakše i manje rizično aplaudirati velikim istoričarima svoje nacije, jer može ispasti da i laudatori pripadaju, bar u budućnosti, takvom obogotvaranju i nedodirljivosti.
Objavljeni turski popisi poreskih obveznika koji su publikovani nrvih godina sadašnjeg stoleća otvaraju nova pitanja i kod mnogih tema ruše dobro čuvane tradicionalne predstave o prošlim događajima i istinama. Javiće se i praksa sabotiranja podataka tih ponisa. Možda će se uskoro postaviti, sa evro-maloazijskim integracijama u globalizovanom vremenu, i teza o naprednosti turskog zemana, jer azijski zavojevač dolazi i kao naslednik i izaslanik vizantijske civilizacije. Turska urbanizacija naselja, razvitak zanatstva, nasiljem povećanja poljoprivreda i slične okolnosgi ilak ne dozvoJvavaju globalnu pozitivnu ocenu dugog trajanja ropstva.
Kao da su u našem vremenu i okupacija i ropstvo relativisani.
U narednoj VI sveski, ako bude zdravljva, biće naglašeno zastuiljen prikaz prošlosti nekih naselja, naracija o bosanskim trgovcima, ali neće biti izostavljveno saopštavanje o rudarstvu i Vlasima (vlasima).
*
DOVOZ BOSANSKOG OLOVA NA PRIMORJE 1370-1599. GODINE
Kao i u drugim osvojenim balkanskim zemljama, Osmanlije su i u Bosni nastavili eksploataciju rudnog blaga sa zatečenim stručnjacima i postojećom tehnikom. To rudno bogatstvo bilo je stvarni mamac da Turci napadnu Srbiju i Bosnu.
Kada bi trgovali, Turci su iz Bosne izvozili olovo. Pored plemenitih metala, i olovo je od 80-ih godina XV veka bilo pod embargom. Dok je za vreme domaće feudalne države srebro imalo prioritet, pod turskom upravom prioritet stiče olovo i gvožđe. Srebro je i dalje bilo najtraženije, ali ga više nije bilo mnogo, dok su u preradi gvožđa Turci postigli izvestan napredak. Vađenju rude i prometu olova metala išla je naruku okolnost da prodaja olova privatnom sektoru privrede (pa i stranom) najpre nije bila zabranjena kao promet plemenitih metala. Od rudnika olova, do 1520. prvo mesto zauzima Olovo sa boljim mekanim olovom. Tvrdnja Skendera Rizaja samo na osnovu osmanlijskih izvora da prvo mesto u bosanskom rudarstvu olova zauzima Srebrenica i u periodu do 1536. godine nije tačna. Pored Olova postojali su u njenoj blizini i neki manji rudnici kao u selu Kuruševa i Pod-gozđa u Jelaškoj župi.
U nekim radovima o prvom periodu turskog rudarstva u Bosni postoji neutemeljena teza o krizi i opadanju u celom periodu do 1536. godine. Pavo Živković nalazi krizu u godinama posle turskog osvojenja Bosne, iako visoke cene olova su svakako pokazivale krizu tek od 1470. godine i taj trend nije bio sasvim kratak.
No, biće da kriza nije bila u rudokopnji i metalurgiji, nego u turskoj upravi.
Na isti način, globalno Rizaj govori o stalnom opadanju do reformi sultana Sulejmana II Zakonodavca.