ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Kroz sjaj i senke rata - Major Madžarević

55 str + dosta ilustracija

Mihailo I. Madžarević (Murgaš, 13. januar 1894 — Libertvil, 20. februar 1965) bio je srpski oficir i ratnik iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Nosilac je tri Karađorđeve zvezde, Srebrne i Zlatne medalje za hrabrost, Ordena belog orla sa mačevima, Albanske spomenice, Ordena Legije časti, engleskog Ratnog krsta.

Postao je „živa legenda” srpske vojske i dobio naziv „lovac na žive jezike”. Ostaće upamćen po specijalnoj operaciji izviđanja na Mačvanskom frontu, gde je u noći između 8. i 9. maja 1915. kao mladi oficir sa 16 vojnika u tri čamca prešao reku Savu nedaleko od Vladimiraca i na suprotnoj strani zarobili odeljenje izviđača sa starešinom i prebacili na srpsku stranu. Istragom su dobijeni važni podaci o protivničkim snagama.

U toku borbi na Solunskom frontu, tokom bitke na Kajmakčalanu, desio se njegov najblistaviji momenat u vojničkoj karijeri. Posle uspešne akcije, kojom je rukovodio, uništeno je mitraljesko gnezdo i omogućeno osvajanje najvišeg vrha Kučkov kamen (2525 nm). Toj akciji su prisustvovali budući kralj Aleksandar, vojvoda Živojin Mišić i francuski general Moris Saraj, posle koje su ga prestonaslednik i general nagradili svojim odlikovanjima Ordenom Karađorđeve zvezde i Ordenom legije časti, a vojvoda Mišić, vanredno unapredio u čin majora. To se sve dogodilo u dvadesetčetvrtoj godini Mihaila Madžarevića, tako da je on postao najmlađi major u srpskoj vojsci i jedini oficir kojeg su vanredno unapredili Kralj Petar, Regent Aleksandar i Vojvoda Mišić.

Kada je izbio Drugi svetski rat, nakon poraza naše vojske, odbio je poziv da pristupi formacijama Nedićeve Srbije. Posle hapšenja i boravka u logoru Banjica, odveli su ga u zarobljeništvo u Nemačku. Po završetku rata odbio je da se vrati u komunističku Jugoslaviju, i otišao u Ameriku. Umro je 1965. godine u Libertvilu, gde je i sahranjen u porti manastira Svetog Save u Libertivilu.

МАЈОР МАЏАРЕВИЋ је најодликованији ратник Великог рата!!!!!!!!!!
О његовој храбрости не говоре бајке или легенде говоре стварни догађаји који су много, много, али баш много препричавани...
С правом, јер човек, што би рекао Војвода Живојин Мишић, `не зна за страх`! Буквално, многе акције које је предузимао током Великог рата на ивици су могућег, или, да будемо прецизнији, НЕМОГУЋЕ!
Његово напредовање ишло је директно као и добијање највећих одликовања:
- Ало!
- Овде Петар!
- Који, бре, Петар, презиме?
- Краљ Петар!
Михаило Маџаревић одједном скаче у став мирно и салутира са слушалицом
- Изволите Ваше Величанство!
– За показану и осведочену храброст приликом првог и другог преласка Саве и заробљавање непријатељских војника, ја вас, Маџаревићу, унапређујем у чин поручника!
– Хвала, ваше величанство!
– Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци!
– Бог нас чуо, ваше величанство!
Тако је једну од оних поменутих три Kарађорђеве звезда добио из руку самог регента Александра Kарађорђевића године 1916. И то не би било ништа чудно за таквог јунака, али да та иста медаље буде претходно скинута са регентових груди и закачена за Михаилов шињел, треба заслужити такву почаст. И не само регент. Сарај, француски генерал учинио је исти гест. Са својих на Маџаревићеве груди ставио је Орден Легије части. Заслужио је одликовања за акцију која се на фронту преносила од `уста до уста`. Добио их је за извршење једног од најблиставијих задатака у његовој богатој војничкој каријери.

Била је то највиша кота Kајмакчалана, Kучков камен, која се мора освојити за даље напредовање, са добро утврђеним бугарским митраљеским гнездом. Смртоносна ватра косила је српску војску. Маџаревић, уз допуштење, прилази регенту Александру, француском генералу Морису Сарају и војводи Живојину Мишићу са предлогом да на свој начин елиминише непријатеља. Добија `зелено светло`. Опасани бомбама, његов наредник и он чекају најврелији део дана. Бугарима смета врућина, траже заклон у хладу и онда се, док пландују дешава бомбашки напад који их уништава. Бомбе су бачене, митраљез је заћутао, а кроз крхотине, дим и прашину двојица бомбаша су рапортирала да је задатак извршен, да је отворена, како су је српски војници назвали, `Kапија слободе`, јер је био отворен пут да се закорачи на комад српске земље.

Од присутних је добио Kарађорђеву звезду и Орден легије части, а војвода Мишић га је ванредно унапредио у чин мајора. Имао је 24 године. Тиме је постао најмлађи официр тог чина у српској војсци. Био је и једини официр којег су ванредно унапредили краљ Петар, регент Александар и војвода Мишић.
Ову књигу је написао и објавио 1933. године на наговор бројних пријатеља који су се дивили његовом јунаштву. То дивљење ћете осетити и ви када прочитате ова његова сећања!
`Ја сам умро пре него што сам кренуо`, став са којим је ишао у бој су речи које представљају идеалан слоган да завршимо представљање ове књиге...
102 СТРАНЕ.
K.D.S.3.2.