ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1925
Jezik: HRVATSKI
Autor: Strani

NEDOSTAJE OMOT
SA MAPAMA
MANJE OŠTEĆENJE NA KORICI SA DRUGE STRANE
UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU

Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara Ferdo Šišić Hrvatska povijest od najstarijih dana do potkraj 1918 godine svezak I (knjiga I-III) preko 280 slika plus 3 karte u boji .Izdano troškom naklade školskih knjiga
Tisak zaklade tiskare Narodnih novina Zagreb 1925
Tvrd povez strana 739 veci format 26 x 19cm
Фердо Шишић
КАТЕГОРИЈЕ » САДРЖАЈ » ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНА ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » ХРВАТСКИ МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » Фердо Шишић
1 2 3 4 5
Фердо Шишић (9. март 1869, Ратковци, Винковци – 21. јануар 1940, Загреб) је био хрватски историчар. Шишић се сматра једним од најистакнутијих хрватских историчара 20. века.

Садржај
Рани живот и школовање
Академска и политичка каријера
Научни рад
Литература
Рани живот и школовање
Преци су му, по његовим речима, били пореклом из Шишића у Грбљу (Бока Которска) а мајка му је пореклом Немица. Пуно име било му је Фердинанд Максимилијан али се увек потписивао као Фердинанд или Гердо. Отац му је био племић, па је од њега наследио титулу племенити. У Загребу је похађао основну и средњу школу, а историју и географију је студирао у Загребу, а потом у Бечу. У Загребу је имао прилику да слуша предавања Тадије Смичикласа и Натка Нодила.

Академска и политичка каријера
По завршетку студија радио је у Госпићу, Загребу и Осијеку. Докторирао је 1900. дисертацијом Задар и Венеција од 1159. до 1247. Хабилитирао је две године касније радом Miho Madijev de Barbezanis и том приликом је постао приватни доцент. За ванредног професора хрватске историје именовао га је 1906. године цар Франц Јозеф. Три године касније наследио је у звању редовног професора Тадију Смичикласа. На факултету је радио све до 1939. године када је пензионисан.

Краће време Шишић је био активан и у политичком животу. Између 1908. и 1911. заступао је винковачки срез у Хрватском сабору. Као члан Хрватско-српске коалиције постао је заступник Хрватског сабора у заједничком парламенту у Будимпешти. Касније се приклонио бану Томашићу. Из политичког живота се повукао 1911. године.

Научни рад
Захваљујући свом плодном и свестраном научном раду Шишић је важио за водећег хрватског историчара између два светска рата. Изучавао је хрватску историју од досељавања Хрвата на Балканско полуострво до свога времена. Још као студент оглашавао се ситнијим прилозима али његов озбиљан стваралачки рад почиње од студије о бици на Крбавском пољу из 1893. године. Овим сукобом се бавио још једним радом четири деценије касније. Приредио је збирку докумената Руковети споменика о херцегу Иванишу Корвину и о борбама Хрвата са Турцима (1473—1496). Познавању историје средњовеквоне Босне допринео је исцрпном студијом Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба (1902). Омиљена тема била му је такозвана Велика завера којоj се враћао неколико пута током своје научне каријере. Целовито је ову тему обрадио у раду Последњи Зрински и Франкопани на бранику домовине (1908). Писао је о Фрањи Тренку, бану Јелачићу, Јосипу Штросмајеру, Матији Гупцу, Еугену Кватернику.

Поред тематски ограничених прилога Шишић је настојао да да целовити преглед хрватске прошлости: Hrvatska povijest I—III (1906, 1908, 1913) обухвата период од најстаријих времена до 1847. године. Затим је објавио сажетији преглед Pregled povijesti hrvatskog naroda od najstarijih dana do god. 1873. (1916). Уследило је његово најзначајније дело Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925) а посмртно је објављена његова незавршена синтеза Povijest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića. Активно се бавио и издавањем извора. Поред издавања Летописа попа Дукљанина издао је десетине томова разноврсне грађе сакупљене по хрватским и страним архивима. Писао је и о развитку хрватске историографије.

Интересовао се и за историју Срба и других јужнословенских народа а у тој области се издвајају следећи његови радови: Битка код Никопоља (25. септембра 1396) (1896), Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (1923), Србија 19. века спрам идеја нашег народног уједињења, Како је Милош убио султана Мурата (1926), Нов прилог о косовском боју (1927), Начертаније Илије Гарашанина (1929), Краљевина Србија и стварање Лондонског пакта (1933), Кнез Михаило и Бугари (1937), Југословенска мисао. Историја идеје југословенског народног уједињења и ослобођења (1938) и други.