ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: Engleski
Autor: Strani

27 karata
tvrde korice
omotnica
knjiga odlično očuvana

Г.М.Тревелиан ОМ ЦБЕ ФРС ФБА (16. фебруар 1876 — 21. јул 1962) је био британски историчар и академик. Био је члан Тринити колеџа у Кембриџу од 1898. до 1903. Потом је провео више од двадесет година као аутор са пуним радним временом. Вратио се на Универзитет у Кембриџу и био Региус професор историје од 1927. до 1943. Радио је као магистар Тринити колеџа од 1940. до 1951. У пензији је био канцелар Универзитета Дарам.

Тревелијан је био трећи син сер Џорџа Ота Тревелијана, 2. баронета, и пранећак Томаса Бабингтона Маколеја, чије је чврсте либералне виговске принципе заступао у приступачним делима писменог наратива избегавајући свесно непристрасну анализу, која је постала старомодна током његовог дугог и продуктивну каријеру. Познати историчар Е. Х. Царр сматрао је Тревелијана једним од последњих историчара виговске традиције.[2]

Многи од његових списа промовисали су Виговску странку, важан аспект британске политике од 17. века до средине 19. века, и њену наследницу, Либералну странку. Виговци и либерали су веровали да обични људи имају позитивнији утицај на историју од краљевске породице и да ће демократска влада донети стабилан друштвени напредак.[3]

Тревелинова историја је ангажована и партијска. О својој Гарибалдијевској трилогији, која „смрди на пристрасност“, приметио је у свом есеју „Пристрасност у историји“, „Без пристрасности, никада их не бих требао написати. италијанских патриота тог периода, које сам ретроспективно поделио.“[3]

Тревелијан је рођен у касној Викторијанској Британији у Велцомбе Хоусе, Стратфорд-он-Авон, великој кући и имању у власништву његовог деде по мајци, Роберта Неедхама Пхилипса, [5] богатог трговца из Ланкашира и либералног члана парламента (МП) за Бури . Данас је Велцомбе хотел и бања за туристе који посећују Шекспирово родно место.[3] По очевој страни, био је син сер Џорџа Тревелијана, 2. баронета, који је служио као секретар за Шкотску, под либералним премијерима Вилијамом Гледстоном, и грофом од Роузбери, и унук сер Чарлса Тревелијана, 1. баронета, који је је служио као државни службеник и суочио се са значајним критикама због његовог и британске владе поступања са Великом глађу у Ирској.

Тревелијанови родитељи су користили Велкомб као зимско одмаралиште након што су га наследили 1890. Они су сматрали да је Волингтон Хол, породично имање Тревелијан у Нортамберленду, њихов прави дом. Џорџ је пратио кораке свог оца до школе Харров, а затим до Тринити колеџа у Кембриџу.[6] Након што је похађао Викенфорд анд Харров, где је специјализовао историју, Тревелијан је студирао на Тринити колеџу у Кембриџу, где је био члан тајног друштва Кембриџ Апостоли и оснивач још увек постојећег Лаке Хунта, јурњаве зеца и паса где оба пса а зечеви су људи.[3] Године 1898. добио је стипендију на Тринитију са дисертацијом која је објављена следеће године као Енглеска у доба Виклифа.[3] Један професор на универзитету, лорд Ектон, очарао је младог Тревелиана својом великом мудрошћу и вером у морално расуђивање и личну слободу.[3]

Тревелијан је стекао сопствену репутацију приказујући италијанског патриоту Ђузепеа Гарибалдија као великог хероја који се залагао за британске идеале слободе. Према Давид Цаннадинеу:

[Тревелијаново] велико дело била је његова трилогија Гарибалди (1907–11), која је утврдила његову репутацију као изузетног историчара књижевности своје генерације. У њему је Гарибалди приказан као карлајловски херој — песник, патриота и човек од акције — чије је надахнуто вођство створило италијанску нацију. За Тревелиана, Гарибалди је био шампион слободе, напретка и толеранције, који је победио деспотизам, реакцију и мрачњаштво Аустријског царства и Напуљске монархије. Књиге су такође биле запажене по живописној евоцираности пејзажа (Тревелијан је и сам пратио ток Гарибалдијевих маршева), по иновативној употреби документарних и усмених извора, и по својим живахним приказима битака и војних кампања.[7]

Историчарка Луси Воукс тврди да је његов Гарибалдијев пројекат био део већег покрета међу енглеским интелектуалцима да се консолидују, славе и понекад критикују либерална култура и политика. Она види Тревелијанову концепцију хероја и његову студију о италијанском Рисоргименту који произилази из његовог промовисања изразито `енглеског` патриотизма заснованог на виговском поступности, парламентарној монархији и хијерархијском антирепубликанизму.[8]

Тревелијан је држао предавања на Кембриџу до 1903. године када је напустио академски живот да би постао писац са пуним радним временом. Године 1927. вратио се на Универзитет да би преузео позицију Региус професора модерне историје, где је једини студент чији је докторат пристао да надгледа био Ј. Х. Плумб (1936). Током свог професорског стажа био је упознат и са Гајем Берџесом – дао је позитивну референцу за Бурџеса када се пријавио за место на Би-Би-Сију 1935. године, описујући га као „првокласног човека“, али и наводећи да је „прошао кроз комунистичке богиње кроз које пролазе толики наши паметни младићи и добро су изашли из њих“.[9] Године 1940. именован је за магистра Тринити колеџа и на тој функцији је био до 1951. када је отишао у пензију.

Тревелијан је одбио председника Британске академије, али је био канцелар Универзитета Дарам од 1950. до 1958. Тревелијан колеџ на Универзитету Дарам је назван по њему. Добитник је 1920. године Меморијалну награду Џејмса Тејта Блека за биографију Лорд Греј из закона о реформи, изабран је за члана Британске академије 1925. године, постао члан Краљевског друштва 1950. [1] и био је почасни доктор многих универзитете укључујући Кембриџ.
ZIMA.20/1