ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prosveta, 1969.
Broj strana: 495, 48 strana s tablama
Format: 21x14
Povez: tvrd
potpis

ISTINA O MOME ŽIVOTU , Đorđe Karađorđević
(1887-1972), Dobio je ime prema svome pradedi — Crnom Đorđu (Karađorđu), osnivaču dinastije i vođi Prvog srpskog ustanka. Na njega je imao neukrotivu i neobuzdanu narav. Često je išao na Adu u ribarenje sa svojim profesorom matematike i velikim prijateljem Mikom Alasom. Njegova preka narav dovodi ga u mnoge neprilike, bio je u neprijateljstvu sa Pašićem, Apisom i oficirom Petrom Živkovićem. Za razliku od njega, Petrov mlađi sin Aleksandar imao je mnogo više diplomatskog duha i taktike i bio je Pašićev miljenik.

Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život — smrt njegovog posilnog (tj. poslužitelja) Kolakovića. Jednom u besu prestolonaslednik Đorđe ga je udario jako nogom u stomak, od bolova i povreda sluga je posle nekoliko dana umro. Ovaj događaj izazvao je veliku buru u srpskoj, a naročito u Austrougarskoj štampi, pa je zbog svega toga i svoje griže savesti dobrovoljno ponudio abdikaciju 14/27. marta 1909. godine. Novi prestolonaslednik postao je Aleksandar koji tada dolazi iz Petrograda... format 13,5 x 20,5 cm , tvrd povez , zlatotisak, ćirilica, 495 strana,

Porodica kralja Petra je živela na Cetinju kod kralja Nikole u periodu 1883—1894. Tada je u Srbiji na vlasti bila dinastija Obrenović i oni su na Cetinju, na neki način, bili u političkom izbeglištvu. Ovde su rođena sva Petrova i Zorkina deca, a porodičnu sreću prekinula je prerana smrt kneginje Zorke. Posle Zorkine smrti, Petar sa decom odlazi u Ženevu 1894. gde su u ulici Monetije 10 živeli sledeće 4 godine.

Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, bio je to Kadetski korpus cara Aleksandra II. Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje vladarsko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola čije su dve ćerke, Đorđeve tetke bile udate u Rusiji za članove carske porodice. Njegovo školovanje ovde prekinuo je Majski prevrat 1903. kada je u Srbiji ubijen kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Odlučeno je da novi kralj bude knez Petar Karađorđević, koji je tada živeo u Ženevi. Od 1903. Đorđe je imao titulu prestolonaslednika, kao najstariji kraljev sin.

Roman počinje opisom autorovog hapšenja 2. maja 1925. godine, a onda se nastavlja hronološkim opisom njegovog života od djetinjstva na Cetinju, na dvoru njegovog djede kralja Nikole I, do aprila 1941. godine, kad su ga njemački okupatori Srbije oslobodili iz izolacije u lječilištu za duševno oboljele u Toponici kod Niša.

Roman počinje rečenicom: `Bilo je jutro, drugog maja 1925. godine, kada sam se probudio u svom stanu u Beogradu, u Jevremovoj ulici`, a završava rečenicom: `- Zar je trebalo da ceo jedan narod ... narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu - da bih je ja stekao?`

Jednogodišnje zatočeništvo princa Đorđa Karađorđevića u Lovačkom dvorcu u Tikvešu, koji je tada bio u sastavu kraljevskog dobra Belje, opisano je u poglavljima `Sve staro, samo - rešetke nove` (406-427) i `U predsoblju pakla` (428-442). Na tabli između stranica 448. i 449. objavljena je i fotografija s potpisom: `Stari lovački dvorac na Belju, u kojem je princ Đorđe bio u zatočenju godinu dana`.
Belje

Kad govori o prvom mjestu svog zatočeništva, princ Đorđe ne spominje ni Baranju, ni Tikveš, nego samo Belje, Lovački dom, Lovački dvorac, beljski park, beljske šume, beljski zatvor i beljsku stanicu (na kojoj je, ulazeći sporednim ulazom na malo udaljeni kolosek, ukrcan u vagon iz dvorskog željezničkog parka, kojim je prebačen u Toponicu).

Uspoređujući svoje tamnovanje na Belju i u Toponici, princ piše:

`Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. Istina, imam komfor, na koji nisu navikli ostali zatvorenici. Udobno sam smešten, hrana je dobra, posluga su mi bolničari i žandarmi. U drugom delu paviljona smeštena je straža: jedan oficir i šest žandarma. Stražari se smenjuju, uvek su po dvojica pred vratima moje sobe. Na svim prozorima su rešetke.`

`Ovde mi je sloboda više uskraćena. Na Belju sam imao ogroman park i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punom stoletnog drveća. Toponica ima manju šumu, pogdegde koje drvo, usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i osim sunca, koje za toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino - nebo. Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje mrtvilo.