ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Rasprava o Konstantinu Tehu - Pantelija Srećković
Prema knjizi iz 1987

Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници.

Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао `први научни степен кандидата`.[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију.

Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: `Родословије српских цареј`, `Стефан Немања`, `Нејаки Урош`, `Вукашин`, те двотомна књига `Историја српскога народа`. Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5]

Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7].

Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић.

По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд).

Важнији радови
Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888)
Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27)
Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54)
Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33)
Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36)
Референце
`Браник`, Нови Сад 1903.
`Правда`, Београд 1937. године
`Дело`, Београд 1905. године
`Отаџбине`, Београд 1889. године
`Браник`, Нови Сад 1903.
`Просветни гласник`, Београд 1910. године
`Време`, Београд 1937. године
Спољашње везе
P vip.svg Портал Биографија
P history.svg Портал Историја
Биографија на сајту САНУ
Историјска библиотека: Панта Срећковић
Митолошки зборник 14 - Пантелија Срећковић