Autor: Domaći
Godina izdanja: ostalo
ISBN: ostalo
Jezik: Srpski

Miroslav Perisic - Sarajevski atentat, povratak dokumentima

Ово је прво дело на српском језику посвећено атентату које, после Дедијерове књиге „Сарајево 1914.” из 1966. године, доноси нешто ново.

Уочи стогодишњице атентата појавиле су се нове књиге историчара Жан-Жак Бара, Манфреда Раухенштајнера, Кристофера Кларка и Марка Корнвола. У уводној студији Перишић помиње њихова дела као примере неадекватног коришћење извора, наводећи нетачне, нелогичне и неутемељене тврдње које они износе. Нарочитој критици Перишић је подвргао Кларкову књигу „Месечари”, коју сматра покушајем „ревизије” неутемељене на новим истраживањима, већ на „аналогијама”, чији аутор неадекватном терминологијом „потпомаже појмовну збрку”.

Вредност Перишићеве књиге проистиче из тога што је конципирана проблемски, па се у њој инсистира на новом промишљању узрока, последица и околности атентата. Други, не мање важан квалитет, јесте провера постојећих и потрага за новим историјским изворима.

Најважнији нови документ који је Перишић објавио јесте дојава од 17. јуна 1914. упућена из Земуна аустроугарским властима да постоји претња по безбедност Франца Фердинанда. Документ је нађен у Архиву Србије и у лошем је стању: неки делови текста су поцепани, неки прецртани, а неки радирани. Да би се садржај дојаве реконструисао и проверили подаци извршена је спољна и унутрашња критика извора, што, када је у питању савремена историја, одавно није рађено. Разлог брисања података можда лежи у томе што је то доказ да је Франц Фердинанд био свесно жртвован од стране неких снага унутар Аустроугарске. Бројни историчари су и раније сумњали да су аустроугарске власти знале за припрему атентата, али нико до сада то није доказао. Ова дојава је капиталан истраживачки резултат, јер показује да су аустроугарске власти биле информисане да се припрема акција против престолонаследника. То баца ново светло на догађаје у Сарајеву од 28. јуна 1914. године. Убудуће та чињеница неће моћи да буде игнорисана.

Други важни документи објављени у овој књизи већином су познати, али до сада нису адекватно тумачени. То су, пре свега, молбе за помиловање Драгутина Димитријевића Аписа, које је марта 1917. из затвора у Солуну упутио Војном суду и престолонаследнику Александру. Оне се данас, готово без изузетка, сматрају доказом Аписове кривице за Сарајевски атентат. Перишић убедљиво релативизује то мишљење, указујући на контекст, односно, на чињеницу да је Антанта тада преговарала о сепаратном миру са Аустроугарском која је пристајала на рестаурацију Србије, али је захтевала кажњавање криваца за атентат. Тражене су жртве… Апис у својој „последњој вољи” пише: „Умирем невин, у убеђењу да је моја смрт била потребна Србији из више разлога.”