ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Poslednji kraljev vojnik u otadžbini- Vladimir Vlado Šipčić - Radoje Šipčić
Владимир-Владо Шипчић (12. мај 1924 – 29. јул 1957) био је српски командант, који је остао упамћен као последњи преостали четник из Другог светског рата.
Рођен је у селу Мала Црна Гора на Дурмитору, Краљевина Југославија, Шипчић је приступио Југословенској војсци у Отаџбини 1941. године. У то време био је млад војник, имао је само 17 година. Током 1943. године, постао је најмлађи официр у четничким јединицама, који је водио борбе на просторима Црне Горе, Босне и Херцеговине.Случајно је убијем 1957год. на Рибаревини код Бијелог Поља.
Владимир је легенда српског народа,који је био изузетно омиљен код босанских Срба као оличење правде и слободе,човек који је остао веран српској традицији,вери,краљу и отаџбини до последње капи своје крви.Владимир је био последњи четник у отаџбини који је остао да се бори против најкрволочнијег диктатора двадесетог века,Јосипа Броза Тита и његовог садистичко-комунистичког режима.
Шипчић се пуних шеснаест година борио против комунизма,хајдуковао је 12 година после Другог Светског рата.Живео је по пећинама,шумама...Да бих вам бар мало дочарао каквим је животом живео,ево једног одломка из књиге "Последњи краљев војник у отаџбини":
Посматрао сам га једног топлог послијеподнева док се купао у бистрој ријеци.Нијесам могао да вјерујем својим очима:када је изашао из воде,стајао је као прави колос,спартанске грађе.Док се облачио,нијесам могао а да му не искажем моје дивљење па му рекох:
- Вала Владо,ти мени више личиш на неког врхунског спортисту него на човјека којег прогоне и који живи мученичким животом.
Загледа се у мене својим дивним,азурно плавим очима,а на његовом сунцем опаљеном лицу појави се тужан кисјели осмех.
- Да,рече ми,бавимо се ми спортом,на то нас нужда натјера.Нужда нас натјера да правимо склоништа и бајате,а то је,вјеруј ми,крвнички посао.
Ево види ове моје руке:њима сам ископао на тоне и тоне земље и камена,и све то пренио на мојим плећима по ко зна колико километара даље да неби они крволоци примјетили гдје нам се налази склониште.
Посјекао сам на кубике дрвета и све пренио из једне планине на другу.
Сад знаш брате какав је мој спорт!
Ето тако ти ми челичимо наша тијела!
Beograd 158 str, ilustracije