ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Јанко Катић (17??–1806 †) био је српски војвода и један од организатора Првог српског устанка (1804–1813). Учествовао је у устанку од првог дана, био је важан обор-кнез шабачког округа и био је један од најхрабријих заповедника, толико утицајан као војни и политички вођа да су га многи држали као другог само Карађорђа Петровића, у Шумадији.[1]

Све­до­че­ње о Јан­ку Ка­ти­ћу за­сно­ва­но је на књи­зи ко­ју је ура­дио Ми­ли­во­је Ка­тић, по до­ку­мен­ти­ма на­ђе­ним у ар­хи­ви­ма. За са­да не­ма по­у­зда­них по­да­та­ка на осно­ву ко­јих се мо­же утвр­ди­ти по­ре­кло ове по­ро­ди­це. На­род има не­ко­ли­ко вер­зи­ја. Пре­ма јед­ном пре­да­њу, Ка­ти­ћи су се до­се­ли­ли са Ста­рог Вла­ха, из ју­го­за­пад­не Ср­би­је, док им је пр­во­бит­на по­стој­би­на би­ла Цр­на Го­ра. Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, по­ре­клом су из Хер­це­го­ви­не, а по тре­ћој – са Ко­со­ва. Зна се да се Јан­ков отац Јо­ван у Ро­га­чу до­се­лио по­ло­ви­ном 18. ве­ка. Ве­ћи­на исто­ри­ча­ра сма­тра да је он имао три си­на, Мар­ка, Јан­ка и Сте­ва­на, али има и оних ко­ји твр­де да је имао и че­твр­тог Ни­ко­лу – при­ча Жив­ка – Ци­ца Ма­ри­чић, чла­ни­ца Оп­штин­ског ве­ћа Со­по­та за­ду­же­на за кул­ту­ру и обра­зо­ва­ње, о жи­во­ту, по­ре­клу, на­чи­ну ра­то­ва­ња, љу­ба­ви­ма и по­ги­би­ји Јан­ка Ка­ти­ћа. Она је и про­фе­сор­ка срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти ро­дом из Ро­га­че.[2]

Јед­ни сма­тра­ју да је Ни­ко­ла Јан­ку брат по мај­ци, а дру­ги да је био Јан­ков се­стрић до­ве­ден у Ка­ти­ће или чак и „уљез” у овој породици. У сва­ком слу­ча­ју, у Ро­га­чи су у то вре­ме жи­ве­ла два чо­ве­ка по име­ну Ни­ко­ла Ка­тић. О то­ме све­до­че два гро­ба, је­дан је у пор­ти ро­гач­ке цр­кве. Један Ни­ко­ла био је вој­во­да, кнез и су­ди­ја. Дру­ги Ни­ко­ла са­хра­њен је на ро­гач­ком гро­бљу.

Јан­ко је имао и три се­стре. Јед­на од њих, Пе­ру­ни­ка, би­ла је ле­по­ти­ца. Њу су угра­би­ли Тур­ци и од­ве­ли у Бе­о­град за Омер-агу. Она је ус­пе­ла да на­го­во­ри агу да јој до­ве­де оми­ље­ног бра­та. Та­ко је Јан­ко као де­чак сти­гао у Бе­о­град у се­стри­ну ку­ћу. Из­ра­стао је у на­о­чи­тог мла­ди­ћа и ту је на­у­чио тур­ски и са­вла­дао вој­нич­ке ве­шти­не.

Упра­во на овом ме­сту ја­вља­ју се и пр­ве при­че о Јан­ку и ње­го­вој љу­ба­ви. О том де­лу ње­го­вог жи­во­та по­сто­је две вер­зи­је.

Пре­ма јед­ној при­чи, Јан­ко се за­љу­био у Омер-аги­ну ле­пу се­стри­чи­ну Еми­ру. По­др­жа­ва­ла их је Пе­ру­ни­ка, али не и Омер-ага. Јед­ном их је ухва­тио за­јед­но и ису­као са­бљу да по­се­че Јан­ка, али су му се ис­пре­чи­ле Еми­ра и Пе­ру­ни­ка. За то вре­ме Јан­ко је ус­пео да по­бег­не у шу­му, па у Ро­га­чу, а за­тим да се при­кљу­чи хај­ду­ци­ма. Еми­ра и он су се рас­та­ли, али се ни­су за­бо­ра­ви­ли. Оста­ли су у ве­зи по­мо­ћу по­вер­љи­вих гла­сни­ка. Еми­ра је, ка­жу, чак и кре­ну­ла у по­тра­гу за њим. На­жа­лост, уме­сто Јан­ка код Шап­ца је на­и­шла на ње­го­ву по­смрт­ну по­во­р­ку. При­ча се чак и да се уби­ла из Јан­ко­вог пи­што­ља.

Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, Јан­ко­ва љу­бав зва­ла се Ха­ни и би­ла је ве­ре­на за се­стри­ћа Али­је Гу­шан­ца, ствар­ног го­спо­да­ра Бе­о­гра­да. Њи­хо­ву љу­бав спре­чио је Ах­мет-бег, Ха­нин зет.[2]
Јанко Катић је рођен у Рогачи испод Космаја, 70-их година 18. века.[3] У младости је углавном живео у Београду са сестром, која је била удата за Турчина. У то време научио је турски језик, што би му касније користило. Међутим, он се лоше договорио са мужем своје сестре и био је приморан да оде и врати се у Рогачу. У региону је планиран устанак и он се придружио устанку и постављен за кнеза једне од бивших османских нахија, а како је био познат по томе што је био праведан, разборит и јуначан, брзо је постао главни командант београдске нахије. Имао је добар изглед, у скупштинама је био добар говорник, а у биткама је био врло прилагодљив, спретан и јуначки поглавица. Био је популаран у народу, а савременици су га називали „разборитим и јуначким Јанком“. Био је једна од најважнијих личности Првог српског устанка.

Учествовао је у свим биткама од почетка: Београду, Пожаревцу, Руднику, Врбици итд. Он, Васа Чарапић и Сима Марковић командовали су са 4.000 војника који су опседали Београд.[4] Карђорђе га је послао у борбу у Мачви, 1806. године, као помоћ. Показао је сјајне вештине, а након паљења села Совљак убио је 65 Турака и узео оно што су раније запленили. Погинуо је у борби против Османлија око Шапца, у селу Крнић, непосредно пре Мишарске битке.

Његова смрт била је велики губитак за српске револуционаре. Иако је био близак пријатељ Карађорђа, био је део политичке групе која је тежила решавању Вождове аутократије. Из његове породице потекло је још неколико револуционара. Његов брат Јакоб Катић такође је био борац за слободу, револуционар.

Мемоаристи кажу да је био један од највећих јунака свога времена и да је био веома речит и паметан, један од ретких писмених устаника и војвода. Истицао се као преговарач (перфектно је говорио турски језик) и био је један од најбољих говорника.[3]

У Музеју Првог српског устанка, у Орашцу код Аранђеловца[5], изложено је Јанково сачувано оружје као што су: јатаган белосапац[6] и пиштољ кремењак[7]. Јанку Катићу је 2004. године подигнут бронзани споменик у

Рогачи, рад вајара Миланка Мандића. Споменик је висине 2,4 метара.[3] У центру села Крнић постављен је споменик Јанку Катићу 1954. године, на 150 година од почетка Првог српског устанка.

По њему је названа ОШ „Јанко Катић” Рогача.
NOVA
WQW