ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: K55
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

TITO tehnologija vlasti , Kosta Čavoški , Dosije Beograd 1990 , sadržaj : Stvaranje vlastitog mita vođe, Vladavina besmrtnika, Manipulisanje bliskim saradnicima, Žrtvovanje najbližih saradnika, Revolucionarni makijavelizam, Upotreba prinude, Politički i prikriveni neprijatelj,Partija i jeretici, Izvrdavanje vlastite odgovornosti,Jedostranačka diktatura,Stvaranje nacije,Samovolja i zakoni, mek povez, format 16 x 24 cm , latinica, 305 strana

Kosta Čavoški (26. oktobar 1941, Banatsko Novo Selo, kod Pančeva) je srpski pravnik, teoretičar prava i političar, penzionisani profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, redovni akademik Srpske akademije nauka i umetnosti , sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU i član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Nekadašnji je disident iz vremena komunističke Jugoslavije i bivši član Senata Republike Srpske.

Rođen je 26. oktobra 1941. u Banatskom Novom Selu, kao drugo dete lekara Save Čavoškog i Vere. Ima stariju sestru Marinu (1939), koja je profesor engleskog i nemačkog jezika, a njegov mlađi brat je bio profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Obrazovanje i rana karijera
Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu i Kovilju. Gimnaziju je upisao 1956. godine u Vršcu, nakon čega je upisao Pravni fakultet u Beogradu 1960. godine. Diplomirao je je 29. juna 1964. godine s prosečnom ocenom 9,85. Na prvoj godini studija je upoznao kolegu Slobodana Miloševića i počeo druženje sa njim.

Još tokom studija, postao je član Studentskog komiteta Saveza komunista Univerziteta u Beogradu. Odmah po diplomiranju, zaposlio se kao član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Srbije, a potom kao međunarodni potpredsednik Saveza studenata Jugoslavije. U tom svojstvu, putovao je na međunarodne konferencije u Najrobiju i Ulan Batoru. Njegova kancelarija se nalazila u zgradi Centralnog komiteta na Ušću.

Napustio je posao i ponovo se vratio na fakultet na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Uključio se u studentske demonstracije i bio primljen za člana akcionog odbora protesta na fakultetu, da bi potom otišao na odsluženje vojnog roka 1968. godine. Magistrirao je 1969. godine, a magistarske studije je pohađao zajedno sa dve godine mlađim Vojislavom Koštunicom. Uz pomoć profesora Stevana Vračara, izabran je 1970. godine za asistenta na predmetu Uvod u pravo.

Disidentski period
Zbog tekstova u kojima je kritikovao vladajuću komunističku strukturu, čime se svrstao uz pristalice profesora Mihaila Đurića, optužen je za širenje neprijateljske propagande, ali je na intervenciju Smilje Avramov javni tužilac ublažio optužnicu i delo okvalifikovao kao širenje lažnih vesti.[1] Sve to je dovelo do komplikacija prilikom odbrane doktorata, budući da su iz komisije za odbranu najpre uskratili učešće profesoru Stevanu Vračaru, a potom se akademik i profesor Radomir Lukić samostalno povukao iz komisije. Čavoški je tezu ipak odbranio 1973. godine, ali nije izabran u zvanje docenta.

Marta 1973. godine osuđen na pet meseci zatvora, uslovno na dve godine. Potom je 31. decembra 1975. godine jednoglasnom odlukom Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zbog tzv. moralno-političke nepodobnosti nije prošao reizbor u zvanje asistenta, mada je stekao uslove za izbor u zvanje docenta.[2] Iste godine kada je otpušten, rodio mu se sin Sava.

Budući bez posla, počeo je da sa engleskog jezika prevodi dela Džona Loka i drugih evropskih filozofa. Zaposlio se tek 1977. godine u Institutu za uporedno pravo u Beogradu.Zajedno sa Dobricom Ćosićem je 1984. godine osnovao i napisao program Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, čiji su članovi bili akademici Matija Bećković, Ljubomir Tadić, Mića Popović, Dimitrije Bogdanović, Nikola Milošević, Gojko Nikoliš, Predrag Palavestra, Radovan Samardžić, Dragoslav Srejović, Mladen Srbinović, Mihailo Marković, profesor Andrija Gams, književnik Borislav Mihajlović Mihiz... Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1981—1991, piše o Čavoškom da je: `Najhrabriji i najvredniji opozicionar iz naše grupe, jaka i moralna ličnost i sposoban pravnik`.

Od 1987. do 1990. godine, Čavoški je prešao da radi u Centru za filozofiju i društvenu teoriju, koji je tada bio utočište disidentskog pokreta.[3] Za delo O neprijatelju je 1989. godine dobio Nagradu Miloš Crnjanski.