ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

nova knjiga
ima posvetu autora

nova
egzodus srba iz hrvatske
nasilno raseljavanje stanovbništva
genocidna politika hrvatske države
rat u hrvatskoj
rat u jugoslaviji
sprega komunist i ustaša protiv naroda


Бранислав Радивојша: МИСИЈА ЧУВАЊА ИСТИНЕ

Документацо-информациони центар ,,Веритас“ једна је од ретких институција које континуирано прикупљају чињенице и податке о Србима у Хрватској и из Хрватске. Чињенице и подаци се односе на период највећих искушења овог дела српског народа од Другог светског рата до данас и највећег егзодуса на просторима некадашње Југославије деведесетих година прошлог века.

Својом делатношћу ,,Веритас“ тако врши изузетно важну цивилизацијску мисију – мисију чувања истине о судбини једног дела српског народа.

Колики је значај те делатности показују нам нека искуства из ранијих деценија, а пре свега она из Другог светског рата, када многих егзактних података о жртвама и страдањима нема, па се и данас, 75 година после тих догађаја воде и политизују бесплодне расправе тим поводом. Чак најављују покушаји накнадних, после толико деценија, пописа ратних страдалника из тог периода.

Остаје дилема да ли је Саво Штрбац, када је оснивао ,,Веритас“, уопште размишљао о том ширем друштвеном и историјском значају ових информационо-сакупљачких активности или су га тренутне околности водиле у том правцу: Крајишницима у збегу информације о томе ко је у њиховом селу погинуо, а ко остао жив, коме је срушена кућа и ко је заробљен биле су насушна потреба, а Штрбац је био тај ко је могао да плете мрежу података и чињеница о људима и њиховим судбинама. Могао је, јер је рођен и живео је у Крајини, познаје тај крај и те људе. И сведок је рата и сукоба.

Крајишници су долазили код Саве Штрпца тражећи и дајући информације, и тако је ,,Веритас“ постао прави документационо-информациони центар, а његов оснивач најбољи познавалац судбине хиљада људи са једног дела територије некадашње заједничке државе.

Део тих сазнања Штрбац је, као саговорник новинара, износио у медијима, део је по позиву судова саопштавао у њиховим поступцима одмеравања правде, а од пре неколико година, и сам је почео да пише колумне у водећим дневним новинама у Србији. Често, да би у њима на свој начин демантовао неистине које се у вези с Крајином и Крајишницима појављују у Загребу. Јер званична Хрватска после протеривања Срба већ пуне две деценије покушава не само да релативизује овај злочин над сопственим становништвом него и да исконструише бајку о одбрамбеном (,,домовинском“) рату од агресора Крајишника.
Ко може боље од ,,Веритаса“ и Саве Штрпца да демантује те многобројне конструкције? Вероватно нико, јер Штрбац има тачне податке о убијеним и несталим Крајишницима, о заробљеним и размењеним војницима, о стварним и измишљеним логорима, о разореним и напуштеним насељима. Поседује и имена 1.856 жртава ,,Олује“, до детаља је упознат с тим како је извршен масакр у Двору на Уни, шта је било у Медачком Џепу, шта у селу Шкабрња итд, итд.

Саво Штрбац зна и шта се дешавало с оним Србима који су се непосредно после ,,Олује“ суочили с хрватским (пара)војним формацијама. Најчешће, реч је о старијим људима који нису били вољни да учествују у масовном збегу са својим сународницима него су остали тамо где су одувек живели. Адвокат Штрбац је у својим колумнама често писао и о непојмљивим разликама у судским осудама злочина које су представнци ,,две стране“ током ратних сукоба чинили. Описао је због чега све Крајишници леже у хрватским затворима и колико су понекад те казне бесмислено високе за банална недела, док је, насупрот томе, ,,победничка војска“ (као и свака) према броју оптужених и осуђених, очигледно ратовала у свиленим рукавицама.

Сећам се и Штрпчевих колумни о напуштеним крајишким селима, о старцима који својим останком стварају утисак да некога тамо још има. Сећам се и записа о узалудним покушајима повратка на своја огњишта, о хипокризији која прати наводну заинтересованост хрватске власти за повратак прогоњених. Наравно и прилога о тајним списковима оптужених за ратне злочине и о утицају тих спискова на блокаду повратка. ,,Политика“ је недавно објавила и његов текст о понуди Крајишника да уступе своја напуштена имања у околини Книна, Петриње и Бенковца мигрантима са Блиског истока, и многим другим догађајима који сведоче о трагедији тог народа у Хрватској и његовом, практичном, нестанку са тих простора.

Штрбац се у својим колумнама није упуштао у то чија политика и чије одлуке су генерално довеле овај народ до тако трагичне судбине: њега су занимале последице свега тога јер последице сносе људи са којим је он живео делећи заједничку судбину.







Бранислав Радивојша, новинар „Политике“, уредник рубрике „Погледи“




Предрад Васиљевић: ИСТИНА КОЈА БОЛИ. ИСТИНА КОЈА ОКРЕПЉУЈЕ. ИСТИНА КОЈА ЛЕЧИ

Текстови Саве Штрбца пример су расног истраживачког новинарства који се данас у српским медијима може пронаћи само у траговима.

Писац ове књиге, састављене баш од текстова који су изашли у „Вечерњим новостима“, најтемељнији је хроничар страдања Срба на простору Републике Српске Крајине у периоду од 1990. до 1995. године.

Тој теми, која увек побуђује мрачна сећања, потпирује националне страсти, разгорева дубоке емоције, изазива полемике и контроверзе, Саво непрестано и неодустајно прилази као објективни и непристрасни сведок.

Саво не полази од „великих историјских истина“, политичких тумачења, спекулација и фалсификата. Саво увек полази од човека. За њега је жртва полазиште и исходиште сваког истраживања. За њега је жртва – светиња!

Иако је аутор сваки свој текст натопио именима убијених, несталих, прогнаних, обесправљених, иако је у свакој причи подастро имена злочинаца, наредбодаваца, хушкача, лажних сведока, убица преобучених у угледне грађане Хрватске, никада није у нашу редакцију стигао ниједан једини деманти. Често је било бурних реакција али никад нико није покушао да оспори или измени оно што је Штрбац написао.

Свако сведочење, од „крвавог Ускрса 1991.“ преко акције „Масленица“, масакра у Двору, па до „Олује“, Штрбац осликава мрачним темперама морбидне реалности. На сваку тврдњу, код њега иде десет пута више непомерљивих и неоспорних доказа.
Готово сваки догађај описан је детаљно, са тачним датумом, па и сатницом. Скоро све ужасне фрагменте из крвавих и несрећних деведесетих, Саво филигрантски прецизно „цементира“ документима, аутентичним сведочењима, судским списима, конкретним бројкама.

Кад пише о трагичним животним сторијама аутор не показује ни трунку мржње. Његови пориви нису хушкачки. Он не соли памет, не немеће политичке или идеолошке ставове, не наоружава муницијом националистичке индоктринације.

Саво читаоцима даје огољене чињенице, а препушта им да из њих сами и по сопственом осећању извлаче закључке. И по правилу, ти закључци су увек дубоко антиратни, хумани, племенити, универзални, човечански. Њихова срж је да увек треба стремити истини, каква год да је. Које год да је националности жртва или злочинац.

Истина која боли. Истина која окрепљује. Истина која лечи. Књига која је пред вама јесте збирка текстова. Али, она је истовремено и драгоцен историјски документ о времену зла. Може се читати и као туробан роман, мозаик испреплетаних судбина, колоплет језивих и натуралистички описаних догађаја.

Када би се српски новинари бар мало угледали на Саву Штрбца, наши медији би били много бољи.

Задовољство ми је да читам и приређујем текстове овог аутора.



Предраг Васиљевић, новинар „Вечерњих новости“, уредник рубрике „Ставови и погледи“

krsjišnici krajina .. istorija srba srpskog naroda građanski rat devedesetih