ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K112
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!




Od kraja osamnaestog stoleće do 1918g


Ferdo Gestrin, slovenački istoričar, profesor i akademik, * 8. oktobar 1916, Ljubljana, † 9. april 1999, Bled.

Gestrin je diplomirao istoriju i geografiju u Ljubljani 1940, a doktorirao 1960. u Parizu, gde je studirao kod Fernanda Braudela (1960/61). Prvo je predavao u gimnazijama u Ljubljani, 1949-54 na učiteljskom fakultetu, 1954-59 radio je kao republički inspektor istorije u sekretarijatu za obrazovanje i predavao slovenačku istoriju na Višoj pedagoškoj školi (1950-1969). 1959. godine zaposlen je kao asistent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani, gde 1960. postaje docent, 1962. vanredni profesor i 1971. redovni profesor opšte istorije feudalizma. predavanja Fran Zvittra). Nakon penzionisanja 1983. godine, držao je predavanja još nekoliko godina. Istraživao je istoriju gradova u Sloveniji u srednjem veku (Ljubljana, Ptuj, Bled, Radovljica itd.), Društvenu i ekonomsku istoriju u Sloveniji u 15. i 16. veku, takođe protestantizam, delom istoriju Slovenaca od kraja 18. do početka 20. veka. , posebno ekonomske veze i migracije između istočne i zapadne obale Jadranskog mora (između južnoslovenskih zemalja i Italije) i istorije pomorstva na severnom Jadranu; ovim je, kao vodeći medievista i stručnjak za istoriju saobraćaja u Sloveniji, pionir slovenačke istoriografije; u fragmentima se bavio i temama iz novijih perioda (Drugi svetski rat). Bio je član Slovenske akademije nauka i umetnosti (prepiska 1983, redovno od 1987) i zaslužni profesor na Univerzitetu u Ljubljani (1987). 1966-68 bio je predsednik Istorijskog društva za Sloveniju, koje ga je imenovalo počasnim članom. Takođe je bio urednik Zgodovinskog časopisa i Kronike, predsednik naučnog veća Instituta za slovenačku emigraciju ZRC SAZU i od 1992. do 1995. predsednik odbora ZRC SAZU. Dva puta (1966. i 1973.) dobio je nagradu Fonda Borisa Kidriča, odlikovan je Ordenom Republike sa srebrnim vencem, Ordenom rada sa srebrnom zastavom i italijanskim Ordenom Cavaliere Ufficiale (1981). Takođe je dobio Srebrnu značku slobode Republike Slovenije (1996) i Zlatnu značku ZRC SAZU (1997).


Vasilij Melik [vasilij melik], slovenački istoričar, * 17. januar 1921, Ljubljana, † 28. januar 2009, Ljubljana.

Vasilij je rođen kao drugi sin geografa Antona Melika i Minke Novak. 1939. godine završio je klasičnu gimnaziju u Ljubljani. Tokom rata bio je interniran u Gonarsu, a prisilni rad u Postojni. Istovremeno, 1943. godine diplomirao je istoriju i uporednu književnost na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. 1945. radio je četiri meseca kao prevodilac u ljubljanskoj kancelariji Tanjuga. 1945-47 bio je pomoćnik gradskog arhivara i bibliotekar Slavonske biblioteke u Ljubljani, zatim je postao asistent na Odeljenju za istoriju Fakulteta umetnosti, gde je ostao do 1952. U međuvremenu je držao i predavanja na Višoj pedagoškoj školi. Između 1952. i 1959. predavao je ekonomsku istoriju na Ekonomskom fakultetu. 1959. vratio se na Filozofski fakultet i doktorirao iz istorije doktorskom disertacijom Izborni sistem u Sloveniji: 1861-1918. [2] 1960. godine izabran je za docenta, 1969 za vanrednog profesora, a 1974 za redovnog profesora; od 1969/70 do penzionisanja 1990/91 držao je predavanja o slovenačkoj istoriji KSIKS veka. 1972–74 bio je prodekan, a 1974–77 dekan Fakulteta umetnosti, gde je 1978–80 bio i šef katedre za istoriju.

Posao
Bavio se uglavnom istorijom 19. veka, gde je značajno doprineo reviziji slovenačke političke istorije u ovom periodu. Njegova otkrića su promenila i nadogradila u velikoj meri pojednostavljenu sliku koju je uspostavio istoričar književnosti Ivan Prijatelj i uglavnom važe i danas. Sintetički ih je predstavio u pregledu slovenačke istorije u 19. veku (u koautorstvu sa F. Gestrinom, nekoliko izdanja) i kao jedan od glavnih autora još uvek standardne Istorije Slovenaca (Ljubljana, 1979). Njegovo istraživanje istorije izbora je od posebne važnosti, jer je njegovo delo Izbori u Sloveniji: 1861-1918 standardno i nagrađeno je nagradom Anton Gindeli za istoriju Dunavske monarhije 1991. godine, a na nemački je prevedeno nakon više od trideset godina. Takođe je važno njegovo pionirsko istraživanje istorije svakodnevnog života i lokalne istorije.

Radio je važan urednički posao za Slovensku maticu, gde je uređivao memoare Ivana Hribara, Frana Šukljeta i Josipa Vošnjaka, kao i odabrane članke njegovog univerzitetskog nastavnika Frana Cvitera. Bio je aktivan u strukovnim udruženjima, a od 1973. do 2000. uređivao je centralni naučni časopis slovenačkih istoričara Zgodovinski časopis.