ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

odlično

Izdavač: Oktoih 2000.

Čitajući Emineskua otkrivamo ono što nam on kaže u prošlom veku; ono što je dobro za vas; što jeza vas loše, loše je i za nas. Kako je jednostavno a istovremeno teko teško shvatiti ovu očiglednost! Objavljivanje ove knjge govori nam da smo na najboljem putu razumevanja jednostanih i istinitih stvari, a tako teško razumljivih.


Mihaj Eminesku, rođen kao Mihaj Eminoviči (Botošani, 15. januar 1850 — Bukurešt, 15. jun 1889), bio je rumunski romantičarski pesnik, romanopisac i novinar koji se smatra najuticajnijim i najpoznatijim rumunskim pesnikom, kao i prvi moderni pesnik u rumunskoj književnosti.[9] Eminesku je bio aktivan član književnog društva Junimea (rum. Junimea) i radio kao urednik novina Vreme (rum. Timpul), zvaničnih novina Konzervativne partije (1880—1918).[10] Njegova poezija je prvi put objavljena kada je imao 16 godina, a sa 19 godina je otputovao u Beč na studije. Rukopise pesnika, koji se sastoje od 46 tomova i oko 14.000 stranica, ponuđeni su od strane Titua Majoreskua kao poklon Rumunskoj akademiji tokom sastanka koji je održan 25. januara 1902. godine.[11] Kao njegova značajnija dela izdvajaju se Lucifer (rum. Luceafărul), Oda u drevnoj metrici (rum. Odă în metru antic), kao i pet Pisama (Poslanice/Satire). U svojim pesmama on je često koristio metafizičke, mitološke i istorijske predmete.

Njegov otac bio je Đorđe Eminoviči iz Kalinještija, moldavskog sela u Vojvodstvu Sučava, Bukovina, koje je tada bilo deo Austrijskog carstva (dok je njegov otac došao iz Banata). On je prešao granicu i ušao u Moldaviju, naselivši se u Ipoteštiju, blizu gradića Botošani. Oženio je Raluku Jurašku, naslednicu stare moldavske aristokratske porodice. U registru Junimee, Eminesku je napisao da je njegov datum rođenja 22. decembar 1849. godine, dok u dokumentima iz gimnazije Černauci, koju je Eminesku pohađao, kao njegov rođendan se navodi 14. decembar 1849. godine. Ipak, Titu Majoresku, u svom radu Eminesku i njegove pesme iz 1899. godine citira istraživanje N. D. Đureskua i usvaja njegov zaključak koji se tiče datuma i mesta rođenja Mihaja Emineskua, što je 15. januar 1850. godine u Botošanima. Ovaj datum pojavljuje se u nekoliko izvora, među kojima je bio i dosije beleški o krštenicama iz Uspenjske crkve u Botošanima; u ovom dosijeu datum rođenja je bio 15. januar 1850. godine, a datum krštenja 21. istog meseca. Datum njegovog rođenja potvrdila je pesnikova starija sestra, Agle Drogli, koja je potvrdila da je mesto rođenja selo Ipotešti.[12]

Mihail (kako se pojavljuje u zapisima sa krštenja) ili Mihaj (oblik imena koji je češće koristio) rođen je 15. januara 1850. godine u Botošanima, Moldavija. Svoje rano detinjstvo proveo je u Botošanima i Ipoteštiju, u porodičnoj kući svojih roditelja. U periodu 1858—1866. godine pohađao je školu u Černauciju, a četvrti razred završio je kao peti od 82 dece, nakon čega je pohađao još dve godine gimnazije.

Prvi dokaz o Emineskuu kao piscu potiče iz 1866. godine. Januara te godine, rumunski učitelj Aron Pumnul preminuo je, a njegovi učenici u Černauciju su objavili pamflet pod nazivom Suze gimnazijalaca (rum. Lăcrămioarele învățăceilor gimnaziaști) u kom se nalazi pesma Na grobu Arona Pumnula (rum. La mormântul lui Aron Pumnul) potpisana kao „M. Eminoviči”. Dana 25. februara, njegova pesma Kad bih imao (rum. De-aș avea) objavljena je u književnom časopisu Porodica (rum. Familia) Josifa Vulkana u Pešti. Ovime je započeta stalna serija objavljivanja pesama, kao i povremenih prevoda sa nemačkog jezika. Takođe, Josif Vulkan, kome se nisu svidela slovenski sufiks „-iči” za rumunska prezimena, izabrao je za mladog pesnika očiglednije rumunsko umetničko ime — Mihaj Eminesku.

Godine 1867, Eminesku se pridružio trupi Jorgua Karaginalea kao zapisničar i sufler, a sledeće godine je prešao u trupu Mihaja Paskalija. Obe ove trupe bile su među vodećim rumunskim pozorišnim trupama tog vremena, a potonja je za članove imala i Mateja Miloa i Fanija Tardinija Vladičeskua. Eminesku se ubrzo preselio u Bukurešt, gde je krajem novembra postao službenik prepisivač Narodnog pozorišta. Tokom tog perioda, on je nastavio da piše i objavljuje pesme. Stanarinu u Bukureštu plaćao je prevodeći stotine strana knjige Hajnriha Teoroda Ričera, iako taj rad nikada nije dovršio. Takođe je u to vreme započeo svoj roman Protraćeni genije (rum. Geniu pustiu), koji je objavljen posthumno 1904. godine u nedovršenom obliku.

Dana 1. aprila 1869. godine, on je bio jedan od suosnivača književnog kruga Orijent, čije je interesovanje, između ostalog, bilo sakupljanje rumunskog folklora i dokumenata koji se tiču istorije rumunske književnost. Dana 29. juna, brojni članovi Orijenta dobili su zadatak da odu u različite provincije, a Emineskuu je bila dodeljena Moldavija. Tog leta, on je, sasvim slučajno, sreo svog brata Jorgua, vojnog oficira, u parku Čišmigiuu, ali je čvrsto odbio Jorguov pokušaj da ga navede da obnovi veze sa svojom porodicom.

Leta iste godine, Eminesku je napustio Paskalijevu trupu i otputovao u Černauti i Jaši. Ipak je obnovio veze sa svojom porodicom; otac mu je obećao redovnu nadoknadu ukoliko nastavi svoje studije u Beču te jeseni. Kao i uvek, nastavio je da piše i objavljuje poeziju; posebno, povodom smrti bivšeg vladara Vlaške, Barbua Dimitrija Štirbeja, Eminesku je objavio pamflet pod nazivom O smrti princa Štirbeja (rum. La moartea principelui Știrbei).

1870-e[uredi | uredi izvor]

Univerzitetska biblioteka „Mihaj Eminesku” u Jašiju
Od oktobra 1869. do 1872. godine Eminesku je studirao u Beču. Ne ispunjavajući uslove da postane univerzitetski student (pošto nije imao diplomu), on je pohađao predavanja kao takozvani „vanredni slušalac” na Fakultetu za filozofiju i pravo. Bio je aktivan tokom svog studentskog života, sprijateljio se sa Joanom Slavičijem i upoznao Beč preko Veronike Mikle. Postao je saradnik Književnih konverzacija (rum. Convorbiri Literare), koje je uređivalo društvo Junimea (rum. Junimea). Vođe ove kulturne organizacije, među kojima su bili književnici poput Petra P. Karpa, Vasila Pogora, Teodora Rozetija, Jakoba Negrucija i Titua Majoreskua, ostvarili su svoj politički i kulturni uticaj na Emineskua koji se mogao osetiti do kraja njegovog života. Impresioniran jednom od Emineskuovih pesama — Venera i Madona (rum. Venere şi Madonă) — Jakob Negruci, urednik časopisa Convorbiri Literare, otputovao je u Beč kako bi ga upoznao. Negruci je kasnije napisao kako bi mogao da izdvoji Emineskua iz gomile mladih ljudi u bečkom kafeu zahvaljujući njegovoj „romantičarskoj” pojavi: duga kosa i pogled izgubljen u mislima.

Godine 1870, Eminesku je napisao tri članka pod pseudonimom Varo, koje je objavio u časopisu Federaţiunea u Pešti, a koji govore o položaju Rumuna i drugih manjina u Austrougarskom carstvu. On je zatim postao novinar i radio je u novinama Pčela (Albina) u Pešti. Od 1872. do 1874. godine, nastavio je svoje studije u Berlinu, zahvaljujući stipendiji koju mu je ponudilo društvo Junimea.

Od 1874. do 1877. godine, radio je kao direktor Centralne biblioteke u Jašiju, zamenski nastavnik, školski inspektor za okruge Jaši i Vasluj, i kao urednik novina Glasnik Jašija (rum. Curierul de Iași), sve to zahvaljujući svom prijateljstvu sa Tituom Majoreskuom, vođom Junimee i rektorom Univerziteta u Jašiju. Eminesku je nastavio da objavljuje u časopisu Convorbiri Literare. Postao je dobar prijatelj Jona Kreange, književnika koga je on ubedio da postane pisac i predstavio ga književnom klubu Junimea.

Eminesku se tokom 1877. godine preselio u Bukurešt, gde je do 1883. godine prvo bio novinar, a potom (od 1880. godine) i glavni urednik lista Vreme (rum. Timpul). Tokom tog perioda, napisao je neke od svojih najpoznatijih pesama, među kojima su i Scrisorile, Luceafărul, Odă în metru antic i druge. Veći deo njegovih uglednih članaka nastao je upravo u ovom periodu, kada se Rumunija borila protiv Osmanskog carstva u Rusko-turskom ratu, u periodu 1877—1878. godine, kao i tokom cele diplomatske trke koja je na kraju dovela do međunarodnog priznanja rumunske nezavisnosti, ali pod uslovom da svim ljudima jevrejske vere da rumunsko državljanstvo. Eminesku se suprotstavio ovoj i još jednoj klauzuli Berlinskog sporazuma: Rumunija je morala da preda svoju južnu Besarabiju Rusiji u zamenu za Severnu Dobrudžu, bivšu osmansku provinciju na Crnom moru.

Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor]

Poslednja fotografija Emineskua, koju je uslikao Jan Beiling u periodu 1887—1888. godine
Osamdesete godine deventaestog veka bile su vreme krize i pogoršanja pesnikovog zdravstvenog stanja, kulminirajući njegovom smrću 1889. godine. O detaljima same smrti se i dalje vode rasprave.

Od 1883. godine, kada je Emineskuova lična kriza i njegova još problematičnija zdravstvena pitanja postala očigledna — pa sve do 1886. godine, pesnika su u Austriji i Italiji lečili specijalisti koji su, prema rečima njegovog prijatelja Joana Slavičija, uspeli da ga dignu na noge.[13] Godine 1886, Eminesku je doživeo nervni slom i lečili su ga rumunski doktori, prvenstveno Julijan Bogdan i Panait Zosin. Oni su istog trenutka dijagnostikovali sifilis, nakon što je hospitalizovan u bolnicu za neurološke bolesti u okviru manastira Njamc,[14] pesnik je lečen živom. Prvo je bio podvrgun masažama u Botošanima, koje je izvodio doktor Icak, a potom je prebačen u sanatorijum doktora Aleksandrua A. Šucua, gde mu je između januara i juna 1889. godine ubrizgavan živin hlorid.[15] Profesor doktor Irinel Popesku, dopisni član Rumunske akademije i predsednik Rumunske akademije medicniskih nauka, navodi da je Eminesku umro zbog trovanja živom. On takođe navodi da je pesnika lečila grupa nekompetentnih doktora i držala ga u bedi, što mu je takođe skratilo život.[16] Živa je kao lek protiv sifilisa bila zabranjena u Zapadnoj Evropi u 19. veku, upravo zbog njenih štetnih efekata.

Mihaj Eminesku je umro u 4 sata ujutru, dana 15. juna 1889. godine, u institutu Karitas, sanatorijumu koji je vodio doktor Šucu, a koji se nalazi u Bukureštu, u Ulici Plantelor broj 2.[15] Emineskuova poslednja želja bila je čaša mleka, koju mu je lekar proturio kroz metalnu špijunku „ćelije” u kojoj je proveo poslednje sate svog života. Kao odgovor na ovu uslugu, navodi se da je Eminesku rekao: „Raspao sam se”. Sledećeg dana, 16. juna te godine, zvanično je proglašen mrtvim, a pravne papire pripremili su doktori Šucu i Petresku, koji su podneli zvaničan izveštaj. Ova papirologija smatra se dvosmislenom, pošto pesnikov uzrok smrti nije jasno naveden, a nije bilo naznaka o bilo kojem drugom fundamentalnom stanju koje je moglo dovesti do njegove iznenadne smrti.[17] U stvari, pesnikov medicinski dosije i obdukcioni izveštaj ukazuju na mentalnog, a ne fizičkog poremećaja. Pored toga, autopsija koju je izvodio dr Tomesku, a potom i dr Marinesku, nije mogla da prouči mozak pacijenta, pošto je medicinska sestra nenamerno zaboravila mozak pored otvorenog prozora, pa se isti brzo raspao.[17]

Jedna od prvih hipoteza koja se nije slagala sa posmrtnim nalazima Emineskuovog uzroka smrti štampana je 26. juna 1926. godine u članku u novinama Universul. Ovaj članak upućuje na hipotezu da je Eminesku umro nakon što ga je jedan drugi pacijent, Petar Poenaru, bivši upravnik u Krajovi,[15] udario u glavu daskom.[18]


Edicija novina Curierul Român iz 20. juna 1889. godine kojom je objavljena Emineskuova smrt

Emineskuov grob u Aleji umetnika na groblju Belu
Doktor Vinec, lekar koji je Emineskuu dodeljen u Karitasu, tvrdio je u to vreme da je pesnikova smrt bila rezultat infekcije nastale, pored povrede glave. Konkretno, on navodi da je rana na glavi bila zaražena, što je dovelo do crvenog vetra, koji se potom proširio na lice, vrat, gornje udove, grudni koš i abdomen.[17] U istom izveštaju, koji Nikolaje Georgesku navodi u svom radu Eminescu târziu, Vinec navodi da „smrt Emineskua nije nastala zbog povrede glave koja se desila 25 dana pre smrti i koja je potpuno zacelila, već kao posledica starijeg endokarditisa (koji je dijagnostikovao i profesor N. Tomesku)”.[19]

Savremeni specijalisti, pre svega lekari koji su se bavili Emineskuovim slučajem, odbacuju obe hipoteze o uzroku smrti pesnika. Prema njima, pesnik je umro od kardio-respiratornog zastoja izazvanog trovanjem živom.[20] Eminesku je pogrešno dijagnostikovan i lečen, s ciljem njegovog uklanjanja iz javnog života, kako neki emineskolozi tvrde.[14] Emineskua je dr Julijan Bogdan u Jašiju još 1886. godine dijagnostikovao kao sifilitičnog, paralitičnog i čoveka na granici demencije zvog prekomerne upotrebe alkohola, a na mozgu su se pojavile sifilitične gume. Istu dijagnozu dao je i doktor Panait Zosin, koga je Eminesku konsultovao 6. novembra 1886. godine, i koji je napisao da je pacijent Eminesku patio od „mentalnog otuđenja”, uzrokovanog pojavom sifilisa i pogoršanim alkoholizmom. Dalja istraživanja pokazala su da pesnik uopšte nije bolovao od sifilisa.[13]

Dela[uredi | uredi izvor]
Nikolaje Jorga, rumunski istoričar, smatra Emineskua ocem modernog rumunskog jezika, koji je na rumunski jezik uticao na isti način kao što je Šekspir direktno uticao na engleski jezik. Eminesku se jednoglasno slavi kao najveći i najreprezentativniji rumunski pesnik.

Poezija[uredi | uredi izvor]
Njegove pesme pokrivaju širok spektar tema, od prirode, preko ljubavi i mržnje, do društvenih komentara. Rane godine pesnika evocirane su u njegovoj kasnijoj poeziji sa dubokom nostalgijom.

Emineskuove pesme prevedene su na više od 60 različitih jezika. Njegov život, rad i poezija u velikoj meri su uticali na rumunsku kulturu i njegove pesme su naširoko proučavane u državnim rumunskim školama.

Najznačajnije pesme:[21]

Doina (ovo je ime tradicionalnog tipa rumunske pesme), 1884
Lacul (Jezero), 1876
Luceafărul (Lucifer), 1883
Floare albastră (Plavi cvet), 1884
Dorința (Strast), 1884
Sara pe deal (Veče na brdu), 1885
O, rămai (Oh, zadrži se), 1884
Epigonii (Epigoin), 1884
Scrisori (Pisma ili `Poslanice/Satire`)
Și dacă (A ako...), 1883
Odă în metru antic (Oda antičkoj metrici), 1883
Mai am un singur dor (Imam još jednu želju), 1883
La Steaua (Na zvezdi), 1886
Rumunska kultura[uredi | uredi izvor]
Eminesku je imao samo 20 godina kada ga je Titu Majoresku, vodeći književni kritičar u Rumuniji, 1870. godine nazvao „pravim pesnikom” u eseju u kom je samo šačica rumunskih pesnika tada bila pošteđena Majoreskuove oštre kritike. Tokom naredne decenije, Emineskuova prepoznatiljivost kao pesnika neprestano je rasla, zahvaljujući: (1) načinu na koji je uspeo obogatiti književni jezik rečima i frazama iz svih rumunskih regija, iz starih tekstova, kao i novim rečima koje je skovao zahvaljujući brojnom pročitanom filozofskom štivu; (2) upotrebi hrabrih metafora, previše retkih u ranoj rumunskoj poeziji; (3) na kraju, ali ne i najmanje važno, on je bio prvi rumunski pisac koji je objavljivao u svim rumunskim provincijama i koji je konstantno bio zainteresovan za probleme Rumuna, bez obzira na deo države u kom žive. On je sebe definisao kao romantičara, u pesmi nazvanoj Mojim kritičarima (rum. Criticilor mei), i ovo svrstavanje, njegova prerana smrt, kao i njegov boemski način života (nikada nije jurio diplomu, poziciju, ženu, niti bogatstvo) povezale su ga sa romantičarskom figurom genija. Još krajem osamdesetih godina devetnaestog veka, Eminesku je imao grupu vernih sledbenika. Njegova pesma Luceafărul iz 1883. godine bila je toliko upečatljiva da je novi književni časopis dobio ime po njoj.

Najrealniju psihološku analziu Emineskua napisao je J. L. Karagiale, koji je, nakon smrti pesnika, objavio tri kratka članka o ovoj temi: U Nirvani, Ironija, i Dve beleške. Karaigale je naveo da je Eminesku karakterističan po tome što je „imao izrazito jedinstvenu prirodu”.[22] Emineskuov život bio je kontinuirana oscilacija između introvertnih i ekstrovertnih stavova.[23]

Tako sam ga tada poznavao, i takav je ostao do poslednjih trenutaka blagostanja: veseo i tužan; društven i kritičar; blag i nagao; bio je zahvalan za sve i nesrećan zbog nekih stvari; ovde je bio uzdržljiv poput pustinjaka, onde je bio ambiciozan prema životnim zadovoljstvima; ponekad je bežao od ljudi da bi ih nekad potom tražio; bio je bezbrižan kao stoik i koleričan kao napeta devojka. Čudna mešavina! — srećan za umetnika, nesrećan za muškarca!

Portret koji je dao Titu Majoresku u svojoj studiji o Emineskuu i njegovim pesmama naglašava Emineskuove introvertne dominantne osobine. Titu Majoresku je promovisao sliku sanjara koji je bio daleko od stvarnosti, koji nije patio zbog materijalnih uslova u kojima je živeo, bez obzira na sve ironije i pohvale njegovih suseda, njegova glavna karakteristika bila je „apstraktna spokojnost”.[24]

U stvarnosti, baš kao što se može otkriti iz njegovih pesama i pisama i kao što se Karaginale prisetio, Eminesku je retko bio pod uticajem burnih podsvesnih motiva. Emineskuov život bio je samo preklapanje ciklusa različitih veličina, napravljen od iznenadnih rafala koje su hranili snove i krize usled uticaja stvarnosti. Ciklusi bi mogli da traju od nekoliko sati ili dana do nekoliko nedelja ili meseci, u zavisnosti od značaja događaja, ili bi trajali i duže, kada su bili povezani sa događajima koji su značajno obeležili njegov život, kao što je bio njegov odnos sa Veronikom, njegovim političkim aktivnostima tokom studentskih godina, ili činjenica da je prisustvovao skupovima društva Junimea ili članaka koje je objavljivao u novinama Vreme. Nekada je imao jedinstven način da opisuje sopstvenu krizu ljubomore.[25]

Moraš znati, Veronika, da koliko te volim, ponekad te i mrzim; mrzim te bez razloga, bez reči, samo zato što zamišljam da se smeješ sa nekim drugim, i tvoj smeh mu ne znači ono što znači meni i osećam da se ljutim na pomisao da te neko drugi dodiruje kada je tvoje telo isključivo i bez pristrasnosti nekome. Ponekad te mrzim jer znam da si ti vlasnik svih ovih privlačnosti kojima si me očarala, mrzim te kad posumnjam da bi mogla da napustiš moje bogatstvo, moje jedino bogatstvo. Mogao bih biti srećan samo pored tebe ako bismo bili daleko od drugih ljudi, negde, tako da nikad ne bih morao pokazivati te bilo kome i mogao bih biti opušten samo ukoliko bih te mogao držati zatvorenom u kućici za ptice u koju samo ja mogu da uđem.

Nacionalni pesnik[uredi | uredi izvor]
Eminesku je ubrzo proglašen rumunskim nacionalnim pesnikom, ne zato što je pisao u doba nacionalnog preporoda, već zato što su ga kao autora od najvećeg značaja prepoznali Rumuni iz svih provincija. On se čak i danas smatra nacionalnim pesnikom Rumunije, Moldavije, kao i Rumuna koji žive u ukrajinskom delu Bukovine.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Nekadašnja novčanica od 1.000 rumunskih leja

Banknota od 500 rumunskih leja
Eminesku je sveprisutan u današnjoj Rumuniji. Njegove statue nalaze se svuda širom države; njegov lik se nalazio se na novčanici od 1.000 rumunskih leja izdatih 1991, 1992. i 1998. godine, kao i na banknoti od 500 rumunskih leja iz 2005. godine kao najviše nomiranoj rumunskoj novčanici. Emineskuova lipa prestavlja jednu od najpoznatijih prirodnih znamenitosti u Rumuniji, a takođe i mnoge škole i druge institucije su dobile naziv po njemu. Datumi njegovog rođenja i smrti proslavljaju se svake godine u mnogim rumunskim gradovima, a 1989. godine postali su nacionalna proslava (stogodišnjica od njegove smrti), kao i 2000. (150 godina od njegovog rođenja, pa je iz tog razloga ova godina proglašena za godinu Emineskua u Rumuniji).

Nekoliko mladih rumunskih pesnika izazvalo je veliki skandal kada su pisali o svojoj demistifikovanoj ideji Emineskua i otišli tako daleko da su odbacili „zvaničnu” interpretaciju njegovih dela.[26]

Međunarodno nasleđe[uredi | uredi izvor]
Spomenik posvećen Emineskuu i Muhamedu Ikbalu otkriven je u Islamabadu, Pakistan, 15. januara 2004. godine, u znak sećanja na veze između Rumunije i Pakistana, kao i u znak dijaloga između civilizacija koji je moguć kroz međukulturalno umrežavanje njihovih pesničkih nasleđa.[27]

Godine 2004. je otkrivena statua Mihaju Emineskuu u Montrealu, Kvebek, Kanada.

Spomenici Mihaju Emineskuu (izbor)

Statua Mihaja Emineskua u Jašiju


Statua Mihaja Emineskua, Kišinjev


Mihaj Eminesku, spomenik Tudora Katarage, Kišinjev


Emineskuova lipa, Kopou park, Jaši

Mihaj Eminesku, skulptura Oskara Hana iz 1932. godine; Konstanca


Ploča posvećena Mihaju Emineskuu, Rekanati
Politički stavovi[uredi | uredi izvor]
Zbog svojih konzervativnih nacionalističkih stavova, Eminesku je lako i brzo prihvaćen kao ikona rumunskog prava. Glavna prepreka njegovom potpunom prihvatanju bila je činjenica da se nikada nije predstavljao kao hrišćanin, a njegova poezija je prilično neselektivno obrađivala budističke, hrišćanske, agnostičke i ateističke teme.

Deceniju nakon što su Emineskuovi radovi kritikovani kao „mistični” i „buržoazijski”, rumunski komunisti usvojili su Emineskua kao glavnog rumunskog pesnika. Ono što je otvorilo vrata za ovo otapanje bila je pesma Car i proleter (rum. Împărat și proletar) koju je Eminesku napisao pod uticajem događaja u Francuskoj u periodu 1870—1871. godine, a koji su se završili Šopenhauerovom kritikom ljudskog života. Prečićena verzija pesme prikazivala je samo strofe koje bi Emineskua mogle predstaviti kao pesnika zainteresovanog za sudbinu proletera.

Takođe je bilo otkriveno da se Eminesku zalagao za snažno antisemitsko zakonodavstvo po nemačkom modelu, rekavši, između ostalog, da „Jevrejin ne zaslužuje nikakva prava bilo gde u Evropi zato što ne radi ništa”.[28] Ovo, ipak, nije bio neobičan ili pogrešan stav u kulturnom i književnom miljeu njegovog doba.[29]