Jezik: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K146
Autor: Strani

U dobrom stanju! Slovenacki jezik!

Redje u ponudi!


Anton Slodnjak [anton slodnjak], slovenski istoričar književnosti, kritičar, pisac i Prešeren učenjak, * 13. juni 1899, Bodkovci, † 13. mart 1983., Ljubljana.

Slodnjak je bio stalni član Slovenske akademije nauka i umetnosti (SAZU) od 1967. godine i dopisni član Jugoslovenske akademije (JAZU) u Zagrebu i vanredni profesor na Univerzitetu u Zagrebu do 1950. godine, kada se vratio u Ljubljanu i predavao slovenski jezik na Fakultetu umetnosti. Literatura 19. veka do 1959.

Rođen je od oca Martina i majke Marjete (r. Nigl) u imućnoj seljačkoj porodici kao najstariji od tri sina. Otac mu je bio poznati organizator nacionalnih manifestacija u Juršincima. Tamo su već 1970-ih imali prosvetno društvo i sopstveni hor u kome je pevao i njegov otac. Osnovnu školu pohađao je u Juršincima od 1906. do 1912., a u jesen te godine roditelji su ga po savetu učitelja upisali u mariborsku gimnaziju, gde je i maturirao 1920. Upisao slavistiku na Ljubljanski univerzitet, a doktorirao 1925. disertacijom na Davorin Trstenjak. Pohađao je i predavanja iz nemačkih studija, istorije umetnosti i nacionalne istorije, a položio je i diplomski ispit iz nemačkog jezika, književnosti i nacionalne istorije. Nakon toga usledilo je naučno usavršavanje kao akademski nastavnik poljske književnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu 1925–27, gde je takođe radio kao predavač za slovenski jezik. Po povratku u Ljubljanu, preuzeo je mesto profesora slovenstva na Trgovinskoj akademiji u Ljubljani, gde je radio od 1927-45. Tokom Drugog svetskog rata sarađivao je sa OF-om i bio tri puta uhapšen i dugo zatvoren (1941., 1942. i 1945.). U periodu 1945-47. Bio je vršilac dužnosti, a potom šef i šef odseka za stručno obrazovanje u Ministarstvu trgovine i snabdevanja. Potom je 1947. godine postao profesor slovenske književnosti na Odeljenju za slavistiku u Zagrebu, a nakon smrti Franceta Kidriča 1950. godine preuzeo je mesto redovnog profesora slovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Između 1953–59. Bio je i šef Instituta za slavensku filologiju. Godine 1959. povukao se sa ove pozicije, a zatim je prihvatio posao tumača slovenačke, hrvatske i srpske književnosti na Goethe univerzitetu u Frankfurtu na Majni. U svoju domovinu se vratio na sopstveni zahtev 1965. i nastavio se baviti naučnim radom sve do svoje smrti. Bio je predsednik, a od 1956. počasni član Slavenskog društva Slovenije, od 1950. godine naučni saradnik SAZU, a od 1967. punopravni član. 1948. dobio je Prešernovu nagradu, a 1982. Kidričevu nagradu za sav svoj rad u proučavanju Levstikovih radova [3], Sveučilište u Zagrebu mu je dodijelilo počasni doktorat 1970., a JAZU ga je 1977. godine izabrao za člana-člana; njegov rad je pohvalio Slavenski kongres u Moskvi 1958., na stogodišnjicu smrti A. Mickievicza (1955), a njegove zasluge priznala je Poljska akademija nauka i umetnosti, itd.

Anton Slodnjak istraživao je slovenačku književnost. Pohađao je međunarodne slavenske kongrese i skupove u Beču (1950), Berlinu (1955), Beogradu (1955, 1957), Klagenfurtu (1955), Rimu (1955), Varšavi (1956), Moskvi (1958), Gottingenu (1962). ) i Keln (1964), gde je predstavio radove o slovenskoj romantizmu i modernosti (posebno o Cankaru i Prešerenu). Predavao je na Narodnom univerzitetu, u obrazovnim društvima (Zagreb, Rijeka), na seminarima za strane slaviste (Bled, Zagreb, 1950–60), pisao eseje o poljskoj literaturi, prevodio djela sa poljskog jezika i pisao ekonomske i političke članke.

U raspravama sa esejem bavio se gotovo svim periodima slovenske književne prošlosti i njihovim predstavnicima (pisao je o Primožu Trubaru, Stanku Vrazu, Janku Kersniku, Antonu Aškercu i drugima). Dao je pregled slovenačkih dela po regionima, a bio je i jedan od prvih slovenačkih istoričara književnosti koji je pokušao približiti slovensku književnost širem krugu čitalaca u dnevnoj i časopisnoj štampi popularnim načinom pisanja.

Važan je i kao Prešernov učenjak, jer je učestvovao u gotovo svim Prešernovim posleratnim književnim izdanjima, a napisao je i pesnikovu biografiju na osnovu sopstvenih i stranih nalaza, što se smatra Prešernovom prvom završenom monografijom. Pored toga, pripremio je komentare i uvod za Prešernovu poeziju na stranim jezicima.

Posebno veliki dio svog naučnog i književnog rada posvetio je proučavanju Ivana Cankara i Frana Levstika, a na stogodišnjicu Levstikovog rođenja počeo je uređivati novo izdanje svojih sabranih radova i takođe ih kritički komentarisao. Uređivao je dela Frana Erjavca, Frana Miličinskog, Stanka Vraza, Matije Murka, a zbirke je studirao Ivan Prijatelj. Bio je i kritičar i autor više članaka za Slovenski biografski leksikon.

Pisao je romane, njegovi dramski pokušaji ostali su u rukopisima, napisao je nekoliko redaka, a najpoznatiji su mu biografski romani (slovenačka trilogija) o Francetu Prešernu (Neiscrpno srce), Franu Levstiku (Pustite da umre pas!), Za koga je 1948. dobio je Prešernovu nagradu i od vlade SRJ II. nagrada za najbolji jugoslovenski roman i Ivan Cankar (stranac).