ISBN: ISBN 86-7126-189-8
Godina izdanja: 2002.-reprint iz 1894
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Istorija Novog Sada Melhior Erdujhelji reprint iz 1894,g *996*2020
NOVI SAD – Od osnivanja do sredine XIX.veka
Melhior Erdujhelji (mađ. Érdujhelyi Menyhért; Senta, 4. januar 1860[1] - SAD, oktobar 1912) je bio kapelan, veroučitelj i pisac prve istorije Novog Sada.
Istorija Novog vrta / napisao Melchior Erdujkhelji ISBN 86-7126-189-8;
izdavač: DIJAM-M-PRES, 2002 (Veterinik: Dijam-m-pres)-Fototipsko izdanje: Novi Sad: Izdavačka kuća kuvara i matorača A. Pajevića, 1894.
Tvrd povez zlatotisak-omot,ćirilica,VIII, + 496 str.: Ilustrovana cb. ; format: 25 x 17 cm, težina 920.grama
stanje kao nova, korice ojačane ispod i sanirane od manjih hrzanja
..........sa posebnom pažnjom obradio istoriju Srba u Novom Sadu: ’’Naposletku , osobitu sam pažnju poklanjao istoriji Srba. U tome poslu rukovodilo me je dvoje. Prvo, što je Novi Sad duhovno središte ugarskih Srba. Drugo, što javno mnjenje najmanje poznaje život i rad toga naroda i istoriju njegove književnosti. A ovamo za obe strane želeti bi bilo , da poznajemo jedno drugom prošlost ida jedan drugog razumevamo: istorija, ta magistra vitae , naučila bi nas, da su nam interesi zajednički, te bi se s predusretljivošću i bratskom ljubavi približavali jedan drugom. ’’
U Petrovaradinski šanac naseljavali su se uglavnom Srbi, kako pristigli Velikim i malim seobama, tako i oni koji su odranije u ovim krajevima živeli. Da bi mogli razvijati svoje radinosti bilo je neophodno da otkupom dobiju status slobodnog grada, što je i učinjeno 1748. godine.
Zanatlije i trgovci su u ranom životu grada bili najznačajniji staleži, i pobroju, i po ekonomskoj snazi, pa time i po ulozi u javnom životu.
Kao ilustracija za ovo može nam poslužit i popis iz 1772. godine: od 8.392 stanovnika 1.041 je bilo u zanatstvu (majstora, kalfi i šegrta) u ukupno 425 radnji. Za mnoge od tadašnjih zanata više ne znamo.
U to, feudalno doba, zanatlije i trgovci bili su učlanjeni u cehove - esnafe. Poznato je da su samo pripadnici ceha mogli legalno da se bave radinošću - kako se u to vreme privredjivanje nazivalo.
Pravila cehova imala su u suštini važnost zakona jer su tim pravilima cehu davane privilegije koje su svi bili dužni da poštuju: i članovi ceha, ali isto tako i vlasti i feudalci van grada. Pravila su odobravali u različitim periodima magistrat, potom županije, a kasnije Ugarska pridvorska kancelarija, a redje i sama kruna.
Ilustrativan je primer je naveden u pomenutoj Istoriji Novog Sada.
Koliki su značaj cehovi imali posredno govore i opisi grbova i pečata cehovskih. Tako pomenuti ceh papudžijski, kome je kasnije pridodat i zanat opančarski, ima 1852. dva pečata : `na jednom drže štit dva lava, na štitu su papuče, opanci i za te zanate nužni alat. Na drugom je slika sv. Save , pored njega papuče i opanci; ispod njega 1852. Na pečatu piše unaokolo: `Pečat c.k.v. (carske i kraljevske varoši) ceha čaručiskog i papudžiskog`.
Status gradjana (pravo gradjanstva) nisu imali svi koji su u gradu stanovali, već pre svega oni koji su porez od radinosti plaćali. Pa tako ni zanatlije i trgovci nisu mogli biti primijieni u ceh ako prethodno nemaju pravo gradjanstva. Objektivno, to je bila staleška zatvorenost u kojoj je praktično favorizovano nasledjivanje zanata, radnje, pa time i privilegija.
Istoričar citira odredbu Obrtnog zakona iz 1872. u kojoj stoji: `Na zemljištu krune može svaka punoletna osoba … bez razlike roda (nacije) samostalno i slobodno terati ma koju granu zanata, podrazumevajuć i tu i trgovinu.`
Biografija Melhior Erdujhelji 1860 -1912
Školovao se u rodnom mestu, Segedinu i Kaloči, gde je završio teologiju. Za rimokatoličkog sveštenika rukopoložen je 1882. i kao kapelan je službovao u više mesta.Bio je aktivan saradnik Istorijskog društva Bačko-bodroške županije, koje je osnovano u Somboru 1883. i imalo je svoje podružnice u u više mesta Županije. Na sastancima ovdašnje podružnice čitao je svoje radove, pretežno iz istorije Novog Sada, a objavljivao ih je u Godišnjaku ovog Društva.
Objavljivao je članke i u srpskim listovima Javor i Naše doba.
Za kapelana i učitelja veronauke u Novom Sadu postavljen je 1887. godine. Predavao je i srpski jezik u Zanatskoj školi. Otišao je iz Novog Sada 1894. godine. Zbog teškog materijalnog stanja emigrirao je 1908. godine u Sjedinjene Američke Države.