ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 7527
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Нићифор Дучић био је српски историчар, добровољачки
командант, калуђер и архимандрит Српске православне цркве,
добротвор и редован члан Српске краљевске академије, те
председник Српског ученог друштва.
Рођен је 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња.
Отац му се звао Јевто а мајка Сока.

„ Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и
погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје
увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар
да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу
губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста
карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не
само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим
непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало
калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више
војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и
монаштво српско. ”

Он је један од најврснијих и најизабранијих Срба и да данас имамо једног таквог изврсног човека не бих се плашио ни секунде за нашу будућност. Али, наш народ га је изнедрио и, даће Бог, изнедриће га поново!

Ова је крmчија преписана у манастиру Морачи
1615 rод. с крмчије Теофила будииљивскога
владике од 1252. год. и сојина је тога
манастира. Писана је лијепо и читко на дебелој
хартији in folio у 45 свежања по 8 л., само је
у задњој 6 л.; повез тврди с дрвенијем корицама, сачувана без 1, 287 и 503 л. цијела до краја.
Њу сам мимогред објавио у `Српско-далматинском Магазину` за 1866. год., исписавши из ње, при тадашњој недоколици, само два записа, које сам штампао у поменутом Магазину.
Како се у наше доба почела свраћати жива
пажња у словенском ученом свијету и на ту
rрану наше старе књижевности и црквенога права,
у интересу је науке да се и о реченој крмчији
што више зна.