ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 7527
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Нићифор Дучић био је српски историчар, добровољачки
командант, калуђер и архимандрит Српске православне цркве,
добротвор и редован члан Српске краљевске академије, те
председник Српског ученог друштва.
Рођен је 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња.
Отац му се звао Јевто а мајка Сока.

„ Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и
погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје
увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар
да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу
губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста
карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не
само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим
непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало
калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више
војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и
монаштво српско. ”

Он је један од најврснијих и најизабранијих Срба и да данас имамо једног таквог изврсног човека не бих се плашио ни секунде за нашу будућност. Али, наш народ га је изнедрио и, даће Бог, изнедриће га поново!

Ево тих милозвучних и дубокоумних речи са којима један од великих дучића почиње ову драгоцену књигу:

Прем да су учени путници (међу којима је и Србин Аврамовић) писали о Светој гори и Хиландару, па би се моrло рећи то је
доста. Ну, сваки је писао по својему начину
и са своје тачке посматрања, те не ћe бити,
мислим, сувишно да и ја искажем своје утиске о Хиландару.
Хиландар је између најлепших и најзнаменитијих
монумената српске средњовјечне архитектуре.
Пун је унутра и изван српскијех светијех
спомена. Учинио је на ме неисказано побожан и весео утисак. Никад нијесам био прожет таквијем жмарцима радости, нити ми
се икад коса на глави од милине тако подизала
као у тренутку кад сам крочио преко прага у њ ; кад сам ушао у саборну дивну цркву,и кад сам се поклонио и цјеливао гроб нашега великог Немање, св. Симеуна.
Немам ријечи којима бих могао исказати оне побожне мисли нема пера које би могло описати она узвишена осећања, оно душевно
усхићење, оне тајанствене милине које обузимају у тај мах срце и душу Србинову.