ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Zabranjena arheologija i istorija Srba - Dr. Đorđe Janković

Razgovor vodila Tatjana Marković 2013
191 str

Gazdama ne odgovara da Srbi imaju samosvest da su svoji na svojemu, oduvek, da imaju istorijsko pravo staro hiljadama godina, da imaju otadžbinu, zemlju otaca, a ne domovinu gde slučajno žive kao Hrvati ili Amerikanci, ili kao neka britanska, nemačka ili francuska nacija, obrazovana, kako kažu, u XVIII–XIX stoleću.

Dr Đorđe Janković jedan je od retkih stručnjaka za srednjovekovnu arheologiju kod nas. Utemeljivač je ranovizantijske, ranoslovenske i ranohrišćanske arheologije u Srbiji. Rad je započeo 1971. godine u Muzeju Krajine u Negotinu, a od 1977. do 1978. bio je zaposlen u Arheološkom institutu u Beogradu.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, karijeru je započeo kao asistent za srednjovekovnu arheologiju. Magistrirao je 1977. godine sa radom Obala Dunava između Sipa i ušća Timoka u periodu VI−XII veka. Deset godina kasnije, doktorirao je sa temom Stanovništvo Balkana u VI i početkom VII stoleća. U zva­nje docenta izabran je 1988, a šef Katedre za srednjovekovnu arheologiju je postao 1997. Bio je rukovodilac mnogih arheoloških istraživanja i ima veliko iskustvo u radu na terenu. Autor je velikog broja naučnih radova i publikacija.

Rad dr Jankovića je izazvao mnoga neslaganja i polemike u javnosti. Danas kada je u penziji više ne možeda „truje“ studente, ali ima više vremena da piše.

Sredinom XX veka, u stručnoj jav­nosti Amerike pojavio se pojam for­bidden archeology (zabranjena ar­he­o­logija) koji je označavao sva ona istraživanja potvrđena novim naučnim metodama čiji se re­zul­ta­ti nisu uklapali u tadašnje zvanične stavove nauke. Ova fil­tra­cija znanja objašnjavana je na vi­še načina: sitnosopstveničkim in­teresima, konzervativnom pri­ro­dom ljudskog uma, ali i geo­stra­teš­kim i političkim potrebama ve­likih sila. Da li u našoj struč­noj javnosti postoji „zabranjena arhe­ologija“?
Picture
PictureArheologija je u najužoj zoni interesovanja onih političara koji stvaraju sadašnji i budući svet, dakle velikih sila. Njihov je interes da potčinjeni narodi ne misle svojom glavom. Tako je danas, tako je bilo i u dalekoj prošlosti. Da budem sasvim određen, danas se nameće ujedinjena Evropa pod vođstvom Germana i Rima, a bez Slovena. Oni Sloveni koji hoće u tu Evropu, moraju da se odreknu svoje samobitnosti i da prihvate da su narod nastao tek početkom srednjeg veka i da zato svoje kulturne i duhovne vrednosti potčine zapadnoevropskim. Zato su pravljene velike izložbe o Galima od III do I stoleća i o Germanima u doba Velike seobe naroda, koji su, kao i Rimsko carstvo, navodno objedinjavali Evropu, a zapravo su je rušili.

Pošto je grčka kultura, ne samo starija, već uzvišenija od rimske, potrebna im je kao navodna postojbina Evrope. Ali, budući da su Grci pravoslavan narod, a i da su Zapadnoevropljani uništili Vizantiju, uvedena je tvrdnja po kojoj Grci nisu bili jedan narod u predrimsko doba, uprkos jednom grčkom jeziku, kao, recimo, u Arheološkom muzeju u Lajdenu. Dakle, nameću stav da današnji Grci nisu potomci onih davnih, a da je Vizantija bila neka zaostala država. Tako je i sa Slovenima.

Balkanske zemlje su možda naj­kon­trolisanije u arheološkom pogledu. To se lepo vidi po projektima i objavljenim istraživanjima, o čemu bi se mogla napisati cela knjiga. Lepo se vidi kako se odnos prema srednjovekovnoj arheologiji menjao posle 1948, pa posle pada Rankovića, pa posle 2000. godine. Slično se dešavalo i sa drugim oblastima arheologije. Velika otkrića u preistoriji, kao što je kultura Lepenskog vira, umesto da se razrade i prošire, obustavljena su; čovečanstvo i mi smo ostali bez spoznaje dela svoje prošlosti, a Srbija, pored ostalog, i bez prihoda ostvarenog turizmom.

Ta „zabranjena arheologija“ kod nas deluje preko partijsko-klanovskog sistema. Nekada je KPJ sprečavala na razne načine proučavanje srednjovekovne arheologije. Na primer, bojkotovani su međunarodni kongresi Saveza za slovensku arheologiju, a kada je došao red na Jugoslaviju da ga organizuje, nije održan. U stručnom pogledu, to se odražavalo kroz skrivanje podataka o slovenskim nalazima, u njihovom pogrešnom pripisivanju Vizantiji, nefinansiranju istraživanja.

Izvršioci ovakve partijske volje bili su, recimo, Vladimir Kondić u Srbiji i Boško Babić u Makedoniji. Danas se arheološka istraživanja u Srbiji kontrolišu i na teoretskom i na praktičnom nivou, preko svojevrsnih „komesara“. O tome šta sme da se istražuje na terenu odlučuju Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheološkog instituta, dok se na Filozofskom fakultetu Aleksandar Palavestra, Staša Babić i drugi, trude da odgovore studente od terenskih istraživanja i srednjovekovne arheologije. Oni nastoje da našu arheologiju što više provincijalizuju, da arheološke kulture našeg tla svedu na neke sporedne pojave u prošlosti Evrope. Na svakoga ko pokuša da izađe iz ovih zadatih okvira, obrušavaju se timski.
K.N.S.