ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2017
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

USTAV KRALJEVINE SRBIJE IZ 1888
USTAV KRALJEVINE SRBIJE. VELIKA NARODNA SKUPŠTINA ODRŽANA U. BEOGRADU MESECA DECEMBRA 1888. GOD. MI. M I L A N P R V I po milosti božjoj i volji narodnoj. KRALj SRBIJE. PROGLAŠAVAMO I OBJAVLjUJEMO SVIMA I SVAKOME, DA JE VELIKA NARODNA SKUPŠTINA,. DRŽANA U BEOGRADU ...


Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 19. века у Србији су формиране три политичке странке — Народна радикална странка, Либерална странка и Напредна странка.[1] Већ 1880. постојала је декларативна сагласност свих политичких фактора (странака и двора) да је потребно донети нови устав. Према процедури која је прописана у Уставу из 1869. било је потребно да две редовне Народне скупштине донесу решење о потреби мењања устава, а после тога је требало да се сазове Велика народна скупштина која је једина могла да донесе нови устав. Две редовне Народне скупштине су 1881. и 1882. донеле решење о потреби промене устава.[2]

Народна радикална странка је све више јачала и имала је подршку огромне већине сељаштва које је чинило близу 90% становништва земље. Либерална и Напредна странка су имале подршку трговаца, сеоских домаћина, банкара и индустријалаца.[1] Већ 1882. долази до сукоба Народне радикалне и владајуће Напредне странке и до озбиљне парламентарне кризе. Пропаст акционарског друштва, Бонтуове „Генералне уније“, које је у тренутку банкротства дуговало Србији више од 34 милиона динара[3] (буџет Србије тада није износио више од 26 милиона[3]) задао је тежак ударац напредњачкој влади и допринео расту популарности радикалске опозиције. Месецима се само о томе причало.[4] Влада је размишљала о оставци, али је кнез Милан био против тога.[5] Влади је био потребан успех који ће засенити Бонтуово банкротство, и због тога су министри тражили да се прогласи краљевина.[5] Кнез Милан се сложио и краљевина је проглашена 22. фебруара 1882.[5] Ово је довело до краткотрајног усхићења у народу, али је већ након неколико дана опозиција поставила ултиматум влади да јој у року од 24 сата одговори на интерпелацију о Бонтуовој пропасти.[2][5] Када је влада то одбила, опозиција (радикали и либерали) је напустила скупштину и тако је оставила без кворума[2] (који је тада износио 3/4 од укупног броја посланика[6]). Покушаји да се упражњена места попуне на допунским изборима су пропали, јер су радикалски посланици два пута поново бирани у скупштину.[7] Међутим, напредњачка власт је после других избора поништила све гласове које су добили искључени посланици, а у скупштину су ушли они који су добили највише гласова иза њих. Неки од посланика који су по том принципу ушли у скупштину нису добили више од два гласа, због чега су прозвани „двогласцима“,[8] а читава скупштина „двогласачком“.[7]

Напредњачка влада Милана Пироћанца представила је промену устава као једно од главних унутрашњих питања. Напредна и Народна радикална странка су 1883. израдиле своје нацрте устава,[7] очекујући сазивање Велике народне скупштине, међутим, краљ Милан је био све мање заинтересован за доношење новог устава. Напредњачки нацрт устава, који су му однели Милутин Гарашанин и Стојан Новаковић, одбацио је као „црвењачки“.[9] Краљ је био свестан успона Народне радикалне странке, и знао је да би на изборима за Велику народну скупштину радикали добили већину посланичких места.[2] Радикалски програм из 1881. је био заснован на принципу народног суверенитета и народне самоуправе, па се краљ бојао да ће Велика народна скупштина састављена претежно од радикала унети ове принципе и у нови устав.[2] Сукоб краља Милана и Напредне странке с једне, и Народне радикалне странке с друге стране, све се више заоштравао. Краљ Милан је намеравао да искористи Илкин атентат из 1883. за обрачун са радикалима, међутим истрага није утврдила њихову умешаност а Јелена-Илка Марковић је шутила и није окривила никога да јој је помагао.[7] Исте те године, недуго након победе радикала на изборима од 7. септембра 1883, избила је Тимочка буна, коју је краљ искористио за обрачун са радикалима. Многи радикали су осуђени на дугогодишње затворске казне, укључујући и поједине чланове главног одбора странке. Неколико их је осуђено на смрт, међутим ниједна смртна казна није извршена.[10] Никола Пашић је емигрирао у Бугарску и тако избегао извршење смртне казне, док су остали осуђеници на смрт из редова радикала помиловани.[10] Слободанка Стојичић наводи да је Тимочка буна била главна прекретница у догађајима око уставне реформе. Према њој, Радикална странка после Тимочке буне и краљевог обрачуна с њом, није више била искључива и била је спремнија на преговоре и компромис са двором (посебно београдско водство странке).[2]

Након обрачуна са радикалима, краљ Милан 1885. објављује рат Бугарској чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Српска војска је поражена код Сливнице, а ускоро је на иницијативу великих сила закључено примирје. Пораз у рату са Бугарском отежао је положај краља Милана и он је размишљао о абдикацији.[11] Опозиција која се после Тимочке буне примирила, поново је постала гласна. Краљ је покушао да састави владу напредњака и радикала на челу са Милутином Гарашанином, али су радикали то одбили.[12] Убрзо је дошло до споразума радикала и либерала и до формирања њихове коалиционе владе на челу са Јованом Ристићем.[12] Ристић је у програму своје владе, који је краљ одобрио, навео и потребу промене устава.[12] Након пада Ристићевог кабинета због несугласица између радикала и либерала, радикали су сами формирали владу на челу са Савом Грујићем, али се она одржала мање од 4 месеца.[12] Последња влада пре промене устава била је састављена од нестраначких личности и напредњака, а њен председник је био Никола Христић.[12]

Драгош Јевтић и Драгољуб Поповић наводе да је краљ Милан након рата с Бугарском увидео да више не може остати на власти и да је тада донео одлуку да се повуче с престола у корист сина. Нови устав је, по њима, донет ради „спаса династије Обреновић“.[13] Слободан Јовановић наводи да се након рата са Бугарском „промена устава у слободоумном духу није дала избећи“.[14] Као непосредни повод за абдикацију и промену устава, Стојан Новаковић наводи развод краља од краљице Наталије и његову аферу са Артемизом Христићком.[15]

Краљ Милан је сматрао да је устав само привремено решење, да је превише слободоуман[16] и да ће се пре или касније поново појавити жеља за „самоодрживом краљевском влашћу“.[15]