ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1970
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Milovan Đilas - NESAVRSENO DRUSTVO
i dalje od "NOVE KLASE"

izd. Nasa rec, London,1970
naslovnu stranu izradio Budimir Tosic
str. 133, stanje DOBRO (flekice na koricama i podvlacenja)

sadrzaj :
biografska beleska (od strane americkog izdavaca)
o s-h izdanju
o nastanku ove knjige
sumrak ideologija
sloboda i svojina
sredstvo kao cilj

Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće kod Mojkovca. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.

Posle završetka gimnazije odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu 1932. godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala.

Vršio je propagandni rad po univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ.

Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora.

Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije biti nagrađen od strane profesora Miloša Đurića.

Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama.

Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom.

Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine.

Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije.

U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ.

Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd.

Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstva, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar.

Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju.

Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ 4. jula 1941. godine kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenešena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba.

Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolacama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagnadni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori[1]

Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu.

Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke Republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe.

Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio.

Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“ koja je obnovljena u Bosanskoj Krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.

Za vreme operacije „Vajs“ i „Švarc“ povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković.

Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta Sovjetskog Saveza. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled.

U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji generalom Kornjejevim.

Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.

U toku Narodnooslobodilačkog rata, poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja. Mlađi brat Milivoje zvani „Minja“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici.

Na otvaranju Kominforma u zapadnoj Poljskoj, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ.

Početkom 1948. godine Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu vozom preko Rumunije zajedno sa tadašnjim Načelnikom političke uprave Generalštaba JA Svetozarom Vukmanovićem Tempom i generalom Kočom Popovićem.

Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ.

Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Narodne skupštine FNRJ.

Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima.

Sredinom 1968. godine jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju.

Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome.

Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u prvo vreme na Dedinju a potom u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[4]

U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem.

Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima.

Preminuo je u svome stanu 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u svome selu Podbišće, uz crkvene obrede.

-----------------------------------------

Heroj ili hulja? Sećanje na Milovana Đilasa (1911-1995)
BY SVETOZAR PEJOVIĆ · PUBLISHED 27/04/2015 · UPDATED 27/04/2015

Diktatori ne vole one koji se bune. Milovan Đilas se svađao sa Titom pa je završio u zatvoru. Lav Trocki se svađao sa Staljinom pa je bio ubijen. Feldmaršal Ervin Romel je kovao zavere protiv Hitlera pa mu je naređeno da se otruje. Svi su oni platili cenu uznemiravanja svojih gospodara. I Trocki i Romel su, poput hiljada drugih „izdajnika“, završili na smetlištu istorije. Međutim, izgleda da je Milovanu Đilasu suđeno da bude rehabilitovan. Inicijativa za Đilasovu rehabilitaciju dolazi uglavnom, mada ne u potpunosti, od strane zapadnih intelektualaca i bivših komunista i socijalista iz Crne Gore i Srbije. Rehabilitacija Đilasa podrazumeva umanjivanje zločina koje je on, kao jedan od glavnih komunističkih lidera u periodu od 1941. do 1954. počinio, kao i preuveličavanje značaja njegovog „disidenstva“ nakon 1954. godine.

Poruka ovog teksta jeste da su nastojanja da se Milovan Đilas oslobodi od krivice krajnje pogrešna. Šta god da je Đilas radio nakon svog raskida sa Titom 1954. to ne poništava zločine koje je počinio od 1941. do 1954. godine.

Neposredno pred smrt, Jovo Kapičić, jedan od krvoločnijih ako ne i najkrvoločniji pripadnik jugoslovenske varijante KGB-a, izjavio je da su Tito i Đilas bili jedini pravi komunistički revolucionari u Jugoslaviji. Odgovarajući na Đilasovo negodovanje oko tretmana u Titovom zatvoru, Slobodan Penezić, šef srpske verzije KGB-a rekao je, da parafraziram, „Zašto ste iznenađeni? Pa vi ste ovaj režim stvorili i znali ste šta vas očekuje“. Kapičićeva i Penezićeva zapažanja imaju samo jednu poruku: kao osnivač komunističke vlasti u Jugoslaviji, Đilas je zajedno sa drugim komunističkim liderima odgovoran za zločine te vlasti čak i nakon njegovog razlaza sa Titom 1954. To je važna poenta koju Đilasovi branioci žele da zabašure.

Naravno, ljudi na Zapadu znaju za komunističke zločine. Ali oni te zločine nikada nisu iskusili na sopstvenoj koži. Osim moralne osude, saznanje o počinjenim zločinima od strane komunističkog režima u Jugoslaviji imalo je malo ili nimalo direktnog uticaja na Zapadu. U isto vreme, Đilas postaje jedan od prvih disidenata koji su uspeli da svoje priče o komunističkim grehovima plasiraju u zapadnu štampu. Otuda su Đilasova pisanija i druge aktivnosti u periodu nakon 1954. bili od velike koristi kako za donosioce odluka tako i za kreatore zapadnjačkog javnog mnjenja. Pretpostavljam da jednostavna analiza troškova i koristi objašnjava zašto je Đilas dobio prelaznu ocenu na Zapadu.

Potrebni su tomovi da bi se naveli svi zločini koje je Đilas počinio prvo u svojoj rodnoj Crnoj Gori, a potom i kasnije u Jugoslaviji. Tito je 1941. godine poslao Đilasa u Crnu Goru da organizuje i upravlja ustankom protiv okupatora i domaćih izdajnika (što će reći: svih protivnika komunizma). Za Đilasa i njegove drugove takozvani “narodnooslobodilački ustanak” bio je samo retorička floskula za prikrivanje pravog cilja: komunističke revolucije. Đilas je svesrdno koristio svoju moć da direktno naredi ili indirektno odobri masakr nad stotinama intelektualaca, poslovnih ljudi i narodnih vođa u Crnoj Gori. Đilas je želeo da poubija te ljude ne zato što su oni nešto učinili već zbog toga ko su oni bili. A to su bili poštovani Crnogorici na koje komunistička revolucija nije mogla da računa. Đilasova uobičajena rečenica upućena potčinjenima bila je „Ubi to pseto“.

Na kraju je Crnogorcima dozlogrdio komunistički teror. Pod vođstvom Pavla Đurišića (čiji je ratni slogan bio: „crvena zvezda nije naša zvezda“) izbacili su komuniste iz Crne Gore i uspeli da ih drže podalje jedno dve godine. Pavle Đurišić danas ima spomenik u manastiru Sv. Save u Libertvilu (Ilinois). U današnjoj Crnoj Gori, ratna sećanja su drugačija. Đurišić je zaboravljen dok su Đilasovi zločini umanjivani tako što su zvanično nazvani „levim skretanjima“; tj. oprostivom političkom greškom.

Odmah nakon što su 1944. komunisti zauzeli Beograd, Đilas je raspolagao punom i neograničenom moći nad medijima, radiom, filmovima i drugim sredstvima kontrole mišljenja. Njegova pozicija tokom posleratnih godina nije se suštinski razlikovala od one koju je u nacističkoj Nemačkoj imao Jozef Gebels. Takođe, koristio je moć na isti način. Dozvolite mi da spomenem samo neke primere za koje lično znam. Govoreći pred grupom nastavnika srednjih i osnovnih škola 1950. godine, Đilas je bukvalno uzviknuo: „Hoću da znam da li postoji nastavnik u novoj Jugoslaviji koji veruje u Boga!“ Tokom ranih pedesetih godina za potrebe čitanja vesti na stranom jeziku Radio Beograd je unajmio grupu mladih studenata koji su se služili nemačkim i engleskim jezikom. Oni su znali strane jezike zato što su njihovi roditelji pripadali višoj srednjoj klasi. Međutim, samo to što su njihovi roditelji pripadali određenoj „klasi“ bilo je dovoljno za Đilasa da naredi da ih direktor Radio Beograda (mislim da je to bio Draža Marković) odmah otpusti kao „buržoaske elemente“. Otprilike u isto to vreme neki ljudi su uhvaćeni kako prodaju robu na crnom tržištu. Tih dana su inače svi bili na crnom tržištu. Uhvaćeni su dobili blaže zatvorske kazne. Đilas, koji se tada snažno zalagao za „stvaranje novog čoveka“, nije se slagao s tim. Napisao je članak u dnevnim novinama u kome je optužio sudiju za “buržoaski mentalitet” i poručio da te pojedince treba streljati. I zaista, tim jadnim ljudima bilo je ponovo suđeno i na kraju su postreljani.

Đilas je bio vrhovni žrec marksizma-lenjinizma. U službi ideologije on je počinio i/ili odobrio neopevane zločine tokom 1941-1954. Oslobađanje Đilasa od krivice za zločine koje je počinio skroz je pogrešno i to iz najmanje dva razloga. Prvo, Đilas je bio glavni igrač u komunističkom režimu pa bi opraštanje tih zločina značilo falsifikovanje istorije komunističke vladavine u Jugoslaviji. Drugo, umanjivanje Đilasovih nedela i isticanje njegove biografije nakon 1954. predstavlja loš primer za buduće naraštaje. Mlađim generacijama se kaže da je u redu počiniti ubistvo u službi ideologije i da je potrebno samo nekoliko kritičkih knjiga o toj ideologiji da bi se ubici sve oprostilo ili čak proglasio herojem.

Što se tiče Đilasovih preobraćanja u periodu nakon 1954. pažljivo čitanje njegovih radova sugeriše seriju transformacija: od radikalnog marksiste do komunističkog reformatora; od komunističkog reformatora do socijaliste; i od socijaliste do socijaldemokrate levičara. Držanje do sopstvenih uverenja očigledno nije bio Đilasov glavni adut. Đilas nikada nije prihvatio metodološki individualizam, klasični liberalizam, privatno vlasništvo i slobodno tržište. Verovatno je smrt omela još jednu njegovu političku transformaciju.

Na kraju, glorifikovanje Đilasa kao borca za slobodu čini se skoro pornografskim. Smatram da je Milovan Đilas bio mazohista i psihopata. A taj zaključak, do koga nisam došao olako, nalazi opravdanje u Đilasovim delima, njegovim spisima, kao i kazivanjima njegovih bliskih saboraca.

Svetozar Pejović (Steve Pejovich) je profesor emeritus na univerzitetu Texas A&M. Redakcija Katalaksije se toplo zahvaljuje autoru na dozvoli za prevod i objavljivanje teksta. Tekst preveo Aleksandar Novaković.