ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1982
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

MIROSLAV KRLEŽA
Enes Čengić - monografija
Izdavac - Mladost` Zagreb `Olobođenje` Sarajevo 1982.
Tvrdi povez , zaštitni omot , latinica , 610 strana , ilustrovana, Veliki enciklopedijski format 30x24 , veoma obimna , kvalitetan papir
Verovatno najbolja i najobimnjia knjiga o Krlezi izdata u bivsoj Sfrj
Ocuvana veoma dobro , kao na slici , posveta


Рођен је 1893. у Загребу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Средњошколско и више образовање довршио је у домобранској кадетској школи у Печују и војној академији у Будимпешти. Још као ученик гимназије, Крлежа се интересовао за друштвена и политичка питања свога времена, и из тог периода почиње његова наклоност према радничком покрету. „Као нижегимназијалци“, каже Крлежа, „ми смо залазили у ону за добре пургере тако страшну двокатницу у Илици педесет и пет, на којој се првога маја вијао црвени барјак и из које је странка са тамбурашким збором ишла на првомајску прославу у Пивовару“. Општи талас националног и општејугословенског расположења уочи ослободилачких балканских ратова понео је и младог Крлежу, и он је, као и под кровом аустро-мађарских војних школа, убеђено очекивао национални преврат који ће остварити идеју југословенског уједињења. Са таквим осећањима он је прешао у Србију с намером да као добровољац ступи у њену војску. Али српске војне власти нису разумеле младог националисту, па су га после хапшења и многих сумњичења предале аустријским властима у Земуну. Осумњичен, после тога, да је српски шпијун, Крлежа је поново ухапшен, лишен чина и, кад је отпочео Први светски рат, послат на Источни фронт као обичан војник. Његова лична драма, као и трагични догађаји у светској ратној катастрофи, развејали су његове младићке илузије, и он отада покушава да судбину јужнословенских народа сагледа у идеалима социјалистичке идеологије. Некада страсни обожавалац „Душанових чета“, „белих орлова“ и пијемонтске улоге Србије у остваривању националног сна и уједињењу, постао је песник „свете комуне“ која је уз тријумфалну хуку звона обарала круне и престоле.

Романи
Крлежини романи се одликују следећим карактеристикама: писани бујним, барокним стилом и језиком који врви новокованицама и сложеницама, богати есејистичким одломцима у традицији средњоевропског интелектуалистичког романа (Роберт Мусил, Рајнер Марија Рилке), али и руског романа идеја карактеристичног за Достојевског, набијени су радњом и драмским сценама које се преплићу с контемплативним пасажима о припроди људског постојања, уметности, политици и историји. Доминира егзистенцијалистичка визија људске судбине, изречена повишеном реториком, често пренепрегнутим и испрекиданим дијалозима, као и бујицом слика, звукова и асоцијација у којима се мешају гласови ликова и ауторов имплицитни коментар. Као есејистички романи идеја, Крлежина дела су блиска романескној струји модернизма превладавајућој у књижевности немачког језика (Томас Ман, Роберт Мусил), али се од њих пазликују по драматичности радње и силовитим вртлогом политичких збивања који не допушта деташирано интелектуализирање, по чему је Крлежа сличан Артуру Кестлеру или Малроу.

Уз понешто занемарене романе „Три кавалира фрајле Меланије“ и „Вражји оток“, за Крлежину романескну уметност репрезентативна су четири дела:

„Повратак Филипа Латиновића“,
„На рубу памети“,
„Банкет у Блитви“ и
„Заставе“.
„Повратак Филипа Латиновића“ је роман о уметнику, често довођен у везу с прустовским циклусом (Крлежа је Пруста изузетно ценио), али ближе је истини мишљење да се ради о протоегзстенцијалистичком делу сензибилитета страног француском романописцу: отуђење и мучнина, инцестуозни сексуални пориви и фрустрације, идеолошко-политички дијалози вођени на рубу хистерије, растакање свести изражено у гонгористички искривљеним реченицама које неретко крше правила конвенционалне синтаксе. То је још видљивије у сатирично-политичким романима. „На рубу памети“ је још динамичнији спој драмске радње изражене у гротескно хипертрофираним сценама и дијалошким двобојима, лирско-метафизичких солилоквијума и наглог упада кајкавског вернакулара као моралног судије целе кафкијанске море, која за тему има најотпорнију људску особину: глупост.

Следећи у низу великих романа који су настајали уочи Другог светског рата (иако је последњу књигу довршио после рата) је „Банкет у Блитви“, смештен у имагинарној балтичкој држави и бавећи се темом теме тоталитаризма и борбе против њега. Та, како су ју неки назвали, „поема о политици“, није само изузетан политички роман, него садржи и битне ауторове увиде и мишљења о детерминизму и слободи у ткању људског живота и судбине, приказаним у незаборавној сцени марионета луткарског позоришта - још један пишчев дуг средњовековној и ренесансној плебејској култури.

Четврти, најопсежнији од истакнутих Крлежиних романа, „Заставе“, истовремено је и најхрватскији и најтежи за превођење, и најтеже успоставља комуникацију с потенцијалним страним читаоцем. Тај хрватски „Рат и мир“ или summa krležiana (како су га критичари назвали), панорама је хрватског друштва уочи и после Првог светског рата, које даје коначну ауторову пресуду о заносима и заблудама младости: највише о распаду Аустроугарске, хрватском националном питању, стварању и одрживости Југославије, а садржи и Крлежину филозофију историје. Док претходни романи не захтевају од читаоца урањање у идеолошко-историјски оквир из кога је настала југословенска држава,

„Заставе“ су писане као велики солилоквијум у коме писац више уопште не хаје за жанровске конвенције ни за ефекат код читалаца. Поседњи велики роман је Крлежин обрачун, али са самим собом. Као бујица тече радња која почиње архетипским сукобом оца и сина Емеричких, и која у свом току гута конвенције, жанрове и стилове - све са циљем што пластичнијег приказа југословенске идеологије и хрватске судбине у пресудним моментима прве две деценије 20. века. Крлежу су често (наравно, док је имао статус државног писца у СФРЈ) прозивали што се није јавно дистанцирао од комунистичког тоталитаризма и што се стално враћа на „аустроугарске теме“. Та оцена је неправедна и површна. Аутор се обрачунао с тоталитаризмом, било које боје, у политичким романима. Но, његов увид да је за хрватску националну судбину важнија Југославија (као идеја) од комунизма (као идеје)- недавна прошлост, као и садашњост с разнородним западнобалканским комбинацијама светских политичких манипулатора, и након пропасти комунизма, више је него довољно потврдила. У „Заставама“ је било каква идеја југословенства темељно разорена, па су награде које је тај роман добио у време СФРЈ само знак пишчевог статуса недодирљиве величине - а, ваља рећи, и мешавине глупости и незаинтересованости југословенске политичке и културне елите, која није ни приметила сву субверзивну снагу „Застава“. Набијене политичком историјом, незаборавним ликовима и ситуацијама, проблематизирањем хрватске, српске, македонске и албанске националне судбине - „Заставе“ су истовремено и надгробни споменик југословенству и предвиђање судбине народа који су чинили ту заједницу.







ŠIF425