ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1991
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

GOLOOTOCKA TRILOGIJA knjiga prva
AUTOR - MILINKO STOJANOVIC
Izdavac - Strucna Knjiga
Godina - 1991.
Povez - Brosiran
Broj strana - 535
Pismo - Cirilica
Format - 24x17
Stanje kao na slici
Ocuvana dobro , posveta


Затвор „Голи оток“ је био затвор који се налазио на хрватским острвима Голи оток (мушки затвор) и Свети Гргур (женски затвор) у Јадранском мору. Постојао је од 1949. до 1988. године. У току политичког сукоба између руководства Југославије и Совјетског Савеза, од 1949. до 1956. године, затвор је био у надлежности федерације и служио је као политички затвор намењен присталицама Информбироа и Совјетског Савеза. Касније је, прешао у надлежност СР Хрватске и коришћен је као обичан затвор намењен тежим криминалцима. Затворен је 1988, а од 1989. године је потпуно напуштен.

Службени назив затвора у периоду од 1949. до 1951. био је „Радилиште административно кажњених мушкараца/жена друштвено корисним радом“, а од 1951. до 1956. године „Раднички прихватни логор за политичке затворенике“
Затвор „Голи оток“ формиран је 1949. године. Одлука о његовом формирању донета је најужем руководству Комунистичке партије Југославије (КПЈ) са циљем да се ухапшеници, који су подржали Резолуцију Информбироа и били присталице Стаљина и Совјетског Савеза у борби против Југославије, изолују од осталих затвореника. Као предлагачи „изолације информбироваца“ сматрају се Стево Крајачић, шеф УДБЕ за Хрватску и Едвард Кардељ, члан ЦК КПЈ. Врх Партије је рачунао да пета колона броји доста стаљиниста и да ће задавати велике проблеме, посебно ако дође до тада очекиваног напада Совјетског Савеза на Југославију. Зато је одлучено да се та група изолује на неком далеком острву, посебно јер се међу присталицама Информбироа налазио велики број војних лица, као и активних учесника Народноослободилачке борбе, способних за организовање и вођење оружаног отпора. Предлог за далеко и усамљено острво у Кварнерском заливу потекао је од Мирослава Крлеже, који је од вајара Антуна Аугустинчића чуо да постоји „острво мермера“. Према замисли, „Голи оток“ је требало да буде друштвено-поправни затвор, у ком ће се заведени осуђеници брзо поправити и вратити својој Партији.

Изградња затвора започела је почетком 1949. године, а прва група осуђеника из Хрватске, стигла је 9. јула исте године. Убрзо потом стигле су групе затвореника из Србије и Црне Горе. Пре формирања затвора „Голи оток“, један део ухапшеника био је смештен у привременом затвору „Рамски рит“, код Пожаревца. Из разлога безбедности, јер је постојала опасност са СССР брзим упадом ослободи логораше, они су убрзо пребачени у затвор „Забела“, а потом на Голи оток. Ухапшеници из Југословенске армије слати су у затворе у Старој Градишки и Билећи, које је контролисала војска, а само један део ових ухапшеника је био касније пребачен на Голи оток.
Број затвореника
Званичне процене, које је направио Савезни секретаријат за унутрашње послове СФРЈ јуна 1963. године, наводе бројку од 16.101 затвореника - 15.173 мушкараца и 928 жена, од којих је током издржавања казне страдало 413. Према неким другим проценама број затвореника је био око 30.000, од којих је страдало око 5.000.[тражи се извор од 08. 2013.]

Према званичним подацима, највећи број ухапшеника био је из редова Југословенске армије, њих 3.592 односно 22%. То су били углавном официри, који су у затвор слати одлукама војних судова, који су их осуђивали на казне затвора од 3 до 20 година затвора. Они су угланом били затворени у Старој Градишки и Билећи и само делом на Голом отоку. Иако су цивилини ухапшеници пуштени 1956. године, војни ухапшеници су задржани још две године - до 1958.
Aleksandar Rankovic је после застрашујућег извештаја којег је добио од Добрице Ћосића, после његове посете Голом отоку, 1951. године, одлучио да и сам посети затвор. Посетио га је августа 1951. и потом је наредио да се стање у затвору поправи.

Политички затвореници, који су на Голи оток упућени као присталице Информбироа и Совјетског Савеза, пуштене су на слободу 1956. године, после нормализације односа између Југославије и Совјетског Савеза. Затвор је тада прешао у надлежност Народне Републике Хрватске и коришћен је за смештај затвореника. Тамо су били упућивани тежи осуђеници, али и каснији политички затвореници - албански сепаратисти, хрватски националисти и други.

Затвор је дефинитивно затворен 1988. године, а потпуно је напуштен 1989. године.


šif254