Godina izdanja: 1989
ISBN: 55
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Vrsta: Teorija književnosti

Autor: Džordž Stejner / George Steiner
Prevod: Ljubica Popović, Ljiljana Mirković
Edicija: Biblioteka Anthropos, Knjiga 29
Izdavač: Književna zajednica Novog Sada
Godina: 1989
Obim: 308 str.

Spoljašnjost knjige je prikazana na fotografijama, unutrašnjost je u urednom stanju.


Knjiga „Tolstoj ili Dostojevski” (izvorno objavljena 1959. godine) čuvenog književnog teoretičara i kritičara Džordža Stejnera (George Steiner) predstavlja jedno od najvažnijih dela moderne komparativne književnosti. Stejner u ovom ogledu postavlja tezu da izbor između Lava Tolstoja i Fjodora Dostojevskog nije samo pitanje književnog ukusa, već duboko opredeljenje o prirodi čoveka, boga i sveta.

On ih ne posmatra kao suparnike, već kao dva suprotna pola iste fascinantne ruske genijalnosti, analizirajući ih kroz nekoliko ključnih paralela.

Stejner zaključuje da nas ova dva pisca teraju na izbor: ako ste na strani Tolstoja, vi ste na strani zdravog razuma, epske širine i prirode; ako ste na strani Dostojevskog, vi ste na strani ponora ljudske duše, metafizičke drame i duhovnog požara.

Džordž Stejner (George Steiner, 1929–2020) bio je jedan od najvećih intelektualaca, književnih kritičara, lingvista i esejista druge polovine 20. veka. Njegov rad karakteriše neverovatna erudicija, poznavanje velikog broja jezika i duboko bavljenje pitanjima morala, kulture i varvarstva u modernom svetu.

Rođen je u Parizu u porodici austrijskih Jevreja. Predosećajući uspon nacizma, njegov otac seli porodicu u Njujork 1940. godine, čime izbegavaju Holokaust. Stejner je odrastao govoreći istovremeno francuski, nemački i engleski jezik. Kasnije je tvrdio da nema jedan `maternji` jezik, već da su sva tri podjednako deo njegovog bića. Studirao je na prestižnim univerzitetima – Čikagu, Harvardu i Oksfordu, gde je i doktorirao.

Predavao je na univerzitetima Kembridž i Ženeva. Bio je dugogodišnji redovni kritičar za magazin The New Yorker, gde je pisao recenzije koje su često prerastale u duboke filozofske eseje. Važio je za harizmatičnog, ali i provokativnog profesora koji je zahtevao od studenata vrhunsko poznavanje svetske književnosti i istorije.

Centralno pitanje Stejnerovog rada bilo je: Kako je visoka kultura (književnost, muzika, filozofija) mogla da preživi, pa čak i da saučestvuje u varvarstvu nacizma? Primetio je da su ljudi mogli uveče da čitaju Getea ili sviraju Baha, a ujutru da sprovode masovna ubistva u logorima. To ga je dovelo do zaključka da humanističke nauke ne čine čoveka nužno humanim. U svojoj poznatoj knjizi Smrt tragedije (1961) tvrdio je da je klasična tragedija nemoguća u modernom svetu, jer su hrišćanski optimizam i marksistički materijalizam ukinuli svest o apsolutnoj, neizbežnoj propasti. U delu Posle Vavilona (1975) postavio je teoriju da je svako razumevanje zapravo čin prevođenja, čak i kada dvoje ljudi govori isti jezik.

Stejner je bio `poslednji evropski humanista` stare škole. Pisao je strastveno, često patetično i dramatično, verujući da je književnost pitanje života i smrti, a ne puka akademska disciplina. Sebe je opisao kao „zahvalnog gosta“ na ovoj planeti, čuvara pamćenja na veliku tradiciju zapadne kulture.