ISBN: Ostalo
Jezik: Engleski
Vrsta: Istorija svetske književnosti
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature

Margaret Atwood

Preživljavanje: Tematski vodič kroz kanadsku književnost

Margaret Atvud (engl. Margaret Atwood; Otava, 18. novembar 1939) kanadska je pesnikinja, spisateljica, književna kritičarka, esejistkinja i ekološka aktivistkinja.[2]

Njen književni opus obrađuje različite teme uključujući rod i identitet, religiju i mitove, moć jezika, klimatske promene i „politiku moći“.[3] Mnoge njene pesme inspirisane su mitovima i bajkama koji su je zanimale od malena. Poznata je po kanadskom nacionalizmu i po feminizmu.[2]

Atvud je osnivač nagrade za poeziju Grifin i Writers` Trust of Canada. Ona je takođe viši saradnik na Mejzi Koledžu u Torontu i pronalazač LongPen uređaja i povezanih tehnologija koje olakšavaju daljinsko robotsko potpisivanje dokumenata.

Biografija
Atvud je rođena u Otavi, Ontario, Kanada, kao drugo od troje dece[4] Karla Edmunda Atvuda, entomologa,[5] i Margaret Doroti (devojačko Kilam), bivšeg nutricioniste iz Vudvila, Nova Škotska.[6] Zbog očevog istraživanja šumske entomologije, Atvud je veći deo svog detinjstva provela u zabiti severnog Kvebeka,[7] i putovala je između Otave, Su Sent Mari i Toronta.

Nije redovno pohađala školu sve dok nije imala 12 godina. Postala je strasni čitalac različite književnosti, misterija, bajki braće Grim, kanadskih priča o životinjama i stripova. Pohađala je srednju školu Lisajde u Torontu gde je diplomirala 1957.[8] Atvud je počela da piše drame i pesme sa 6 godina[9]

Kao dete, takođe je učestvovala u Braunovom programu Girl Guides of Canada. Atvud je pisala o svojim iskustvima u ovoj organizaciji u nekoliko svojih publikacija.[10]

Ona je shvatila da želi da piše profesionalno kada je imala 16 godina.[11] Tokom 1957. počela je da studira na Viktorija koledžu na Univerzitetu u Torontu, gde je objavljivala pesme i članke u Acta Victoriana, fakultetskom književnom časopisu, i učestvovala u pozorišnoj tradiciji druge godine The Bob Comedy Revue.[12] Među njenim profesorima bili su Džej Mekferson i Nortrop Fraj. Diplomirala je 1961. godine sa diplomom engleskog jezika (sa odlikom) i diplomirala filozofiju i francuski jezik.[8]

Godine 1961, Atvud je započela postdiplomske studije na Redklif koledžu na Univerzitetu Harvard; dobijala je Vudro Vilson stipendiju.[13] Magistrirala je na Redklifu 1962. godine i dve godine je bila na doktorskim studijama, ali nije dovršila disertaciju Engleska metafizička romansa.[14]

Iako je najpoznatija po svojim romanima, književni opus Atvudove takođe obuhvata poeziju, zbirke kratkih priča, knjige za decu i književne kritike.

Odlikovana je najvišim književnim nagradama Kanade. Dobitnica je francuskog ordena Legije časti. Londonski „Sandej Tajms“ dodelio joj je svoju najvišu nagradu. Šest puta je bila u najužem izboru za nagradu Buker, koju je osvojila dvaput — za roman Slepi ubica iz 2000. i Svedočanstva iz 2019. godine.[15] Međunarodnu književnu nagradu „Franc Kafka” dobila je 2017. godine.[16]

Teme i kulturni kontekst
Njen doprinos teorijskim postavkama kanadskog identiteta privukao je pažnju javnosti, kako u Kanadi tako i na međunarodnom nivou. Njeno glavno delo književne kritike, Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature, smatra se donekle zastarelim, ali ostaje standardni uvod u kanadsku književnost u programima kanadskih studija na međunarodnom nivou.[17][18][19] Pisac i akademik Džozef Pivato kritikovao je kontinuirano ponovno štampanje te knjige, navodeći da je to medveđa usluga studentima kanadske književnosti koja sužava poglede.[20]

U knjizi Survival, Atvud postulira da je kanadska književnost, a time i kanadski identitet, okarakterisana simbolom opstanka, preživljavanja.[21] Ovaj simbol je izražen u sveprisutnoj upotrebi „položaja žrtve“ u kanadskoj književnosti. Ove pozicije predstavljaju skalu samosvesti i samoaktualizacije žrtve u odnosu „pobednik/žrtva“.[22] „Pobednik“ u ovim scenarijima mogu biti drugi ljudi, priroda, divljina ili drugi spoljašnji i unutrašnji faktori koji tlače žrtvu.[22] Etvudovo preživljavanje nosi uticaj teorije Nortropa Fraja o mentalitetu garnizona ; Atvud koristi Frajev koncept kanadske želje da se ogradi od spoljnog uticaja kao kritičko sredstvo za analizu kanadske književnosti.[23] Prema njenim teorijama u delima kao što su Survival i njenom istraživanju sličnih tema u svojoj fikciji, Etvud smatra kanadsku književnost izrazom kanadskog identiteta. Prema ovoj literaturi, kanadski identitet je definisan strahom od prirode, istorijom naseljenika i neupitnom privrženošću zajednici.[24] U intervjuu sa škotskim kritičarem Bilom Findlejem 1979. godine, Atvud je raspravljala o odnosu kanadskih pisaca i pisanja spram „imperijalnih kultura“ Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenog Kraljevstva.[25]

Atvudov doprinos teoretiziranju o Kanadi nije ograničen samo na njene nefikcijske radove. Nekoliko drugih dela, uključujući The Journals of Susanna Moodie, Alias Grace, The Blind Assassin, Surfacing, su primeri onoga što postmoderna teoretičarka književnosti Linda Hatčeon naziva „ istoriografskom metafikcijom“.[26] U takvim delima Etvud eksplicitno istražuje odnos istorije i narativa i procese stvaranja istorije.[27]

Među njenim doprinosima kanadskoj književnosti, Atvud je osnivač i osnivač Grifinove nagrade za poeziju,[28] kao i osnivač Writers` Trust of Canada, neprofitne književne organizacije koja nastoji da podstakne kanadsku književnu zajednicu.[29] Nazvala je Monu Avad, kanadskog romanopisca i pisca kratkih priča, svojim „književnim naslednikom“.[30]

Rad Margaret Atvud je privlačio feminističke književne kritičare, uprkos njene sporadične nespremnosti povremeno da primeni oznaku „feministička“ za svoja dela.[31] Počevši od objavljivanja njenog prvog romana The Edible Woman, Atvud je tvrdila: „Ne smatram ga feminističkim; samo socrealističkim“.[32]

Atvud se odupirala sugestiji da su Sluškinjina priča i Antilopa i kosac naučna fantastika, sugerišući Gardijanu 2003. da su dela spekulativna fantastika: „Naučna fantastika ima čudovišta i svemirske brodove.“[33]

Atvud u knjigama i drugim delima više puta iznosi zapažanja o odnosima ljudi i životinja.[34] Veliki deo distopije koju Atvud stvara u Antilopa i kosac tiče se genetske modifikacije i izmene životinja i ljudi, što dovodi do hibrida kao što su golubovi, rakunkovi, volvogovi i krekeri, što postavlja pitanja o granicama i etici nauke i tehnologije, i na šta znači biti čovek.[35]

Atvud je u jednom intervjuu naznačila da sebe smatra crvenim torijevcem, rekavši da su „Torijevci bili ti koji su verovali da oni na vlasti imaju odgovornost prema zajednici, da novac ne bi trebalo da budi mera svih stvari“.[36] Takođe je na Tviteru izjavila da je monarhista.[37] Na saveznim izborima 2008. prisustvovala je mitingu za kvebečki blok, mitingu stranke koja podržava nezavisnost Kvebeka.[38] U uvodniku za The Globe and Mail, pozvala je Kanađane da glasaju za bilo koju stranku, osim za konzervativce, kako bi sprečili da dobiju većinu.[39]

Etvud je 2018. godine potpisala apel američkog PEN centra u odbranu ukrajinskog reditelja Olega Sencova, političkog zatvorenika u Rusiji.[40] Atvud se 24. februara 2022. bavila ratom u Ukrajini u vreme ruske invazije na Ukrajinu i objavio link ka fondu državne pomoći na Tviteru.[41][42] Ona nastavlja da objavljuje informacije o ratu u Ukrajini na društvenim mrežama. [43]

Lični život
Atvud ima sestru Rut Etvud, rođenu 1951. godine, i dve godine starijeg brata Harolda Leslija Etvuda.[44] Tvrdila je da je, prema njenoj baki (devojačko prezime Vebster), da je Meri Vebster, koja je preživela linč veštica tokom 17. veka, možda bila predak: „U ponedeljak bi moja baka rekla da joj je Meri predak, a u sredu da je nije... Zato birajte sami.`[45] Vebster je tema njene pesme „Poluobešena Meri“, kao i osoba u posveti romana Atvudove Sluškinjina priča (1985).[46]

Atvud se 1968. udala za Džima Polka, američkog pisca, ali se razvela 1973.[33][47] Ubrzo nakon toga uspostavila je vezu sa kolegom romanopiscem Gremom Gibsonom i preselila se na farmu u blizini Alistona, Ontario, gde je njihova ćerka, Eleonor Džes Etvud Gibson, rođena 1976.[33]

Porodica se vratila u Toronto 1980.[48] Atvud i Gibson su bili zajedno do 18. septembra 2019, kada je Gibson preminuo nakon što je bolovao od demencije.[49] O Gibsonu je pisala u pesmi Dearly i u propratnom eseju o tuzi i poeziji objavljenom u The Guardian 2020.[50] Atvud je rekla o Gibsonu: `On nije bio egoista, tako da nije bio ugrožen sa bilo čim što sam radila. Rekao je našoj ćerki pred kraj svog života: `Tvoja mama bi i dalje bila pisac da nije srela me, ali ne bi se toliko zabavljala“.[51]

Iako je vrsna spisateljica, Atvud kaže da je „užasna u spelovanju”