Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Svetlana Velmar - Jankovic - Srodnici

Matica srpska, Novi Sad, 2013.
Tvrdi povez, 306 strana.
Posveta (predsedniku SANU Nikoli Hajdinu) i potpis autorke.
IZUZETNO RETKO!



Na svoj način, odmereno, dubiozno, sa puno naklonosti piše o Skerliću, Isidori, andriću, Lazi, Vinaveru, Svetom Savi, Jefimiji, Ujeviću, Dučiću, Janku Veselinoviću, Desnici, Živojinu Pavloviću...

Radove koji su nastajali od 1956 do ove godine, a nije ih objavila u svoje prethodne tri knjige eseja, Svetlana Velmar-Janković sabrala je u knjigu `Srodnici`.

Светлана Велмар Јанковић (Београд, 1. фебруар 1933 — Београд, 9. април 2014)[1][2][3] била је српска књижевница и академик САНУ.[4]
Биографија

Кћерка је Владимира Велмар Јанковића, српског писца и члана Недићеве Владе народног спаса у Другом светском рату и Милице рођ. Вуловић. Мајка је под псеудонимом `Мими Вуловић` објавила неколико својих радова у часопису „Мисли” Ранка Младеновића.[5] Њен деда по мајци је био Велислав Вуловић (1865-1931), инжењер, министар и председник београдске општине,[1] док је деда стриц Светислав Вуловић био књижевни историчар и историчар.

Бежећи од рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело. Један од њих је и њен пријатељ и лекар, пореклом из Лесковца, Жак Конфино. Као породични пријатељ Жак Конфино је доста времена проводио у кругу породице Велмар Јанковић. Зато се у њој и родила жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац.[6]

После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар у „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу „Просвета“.[7]

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009.

У периоду од 2007. до 2013. године била је председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.[8]

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници свог деде Велислава Вуловића где је сахрањена и њена мајка Милица.[9]
Награде

Добитница је многобројних књижевних награда.[10]

Награда „Исидора Секулић”, за књигу есеја Савременици, 1967.
Андрићева награда, за збирку приповедака Дорћол, 1981.
Награда „Меша Селимовић”, за роман Лагум, 1990.
Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Лагум, 1992.
Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу есеја Уклетници, 1993.
Награда „Борисав Станковић”, за књигу приповедака Врачар, 1994.
НИН-ова награда, за роман Бездно, 1995.[11]
Књижевна награда „Невен”, за збирку приповедака Књига за Марка, 1998.
Књижевна награда „Политикиног Забавника”, за збирку приповедака Књига за Марка, 1998.
Награда „Стефан Митров Љубиша”, 2002.
Награда „Рамонда сербика” 2002. за вишегодишње стваралаштво које је оставило посебан печат у историји савремене српске књижевности.

Дела

Њена дела превођена су на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, грчки, бугарски и мађарски језик.[12]
Париски часопис Lire поставио је 1997. године роман Лагум (који је париски издавач Phébus издао под насловом Dans le noir, у преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених у тој години у Француској. Роман је био у најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен је „малим ремек-делом“.

Романи

Ожиљак (1956, друго, прерађено издање 1999)
Лагум (1990)
Бездно (1995)
Нигдина (2000)
Востаније (2004)

Есеји

Савременици (1967)
Уклетници (1993)
Изабраници (2005)
Сродници (2013)

Сећања

Прозраци (2003)
Прозраци 2 (2015, постхумно)

Збирке приповедака и записа

Дорћол (1981)
Врачар (1994)
Гласови (1997)
Књига за Марка (1998)
Очаране наочаре* приче о Београду (2006)
Седам мојих другара (2007)
Врачар (2016, проширено издање, допуњено новелама „Улица Молерова“ и „Улица Коларчева“, постхумно)
Записи са дунавског песка (2016, постхумно)

Молитве

Светилник (1998)

Драме

Кнез Михаило (1994)
Жезло (2001, књига драма)

Монографије

Капија Балкана: брзи водич кроз прошлост Београда (2011)