Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

lepo očuvano


Klokotrizam Nove situakcije

Sinteza 1983.
mek povez
136 strana
21 cm




SUSRETI: ADAM PUSLOJIĆ, PESNIK
Titova štafeta u kontra smeru
Ide štafeta a mi u suprotnom pravcu, od Terazija do američke čitaonice puzimo i takmičimo se ko će prvi da stigne, a Ljuba Tadić recituje „Fugu smrti” Paula Celana, pesmu protiv logora, jednu od najpotresnijih 20. veka
Gospode, koji je ovo vek kad moje ljubavi nema!”, bilo je ispisano na vratima jedne stambene zgrade usred Borče, a njen vlasnik hvalio se da je zahvaljujući ovom stihu šarmirao nekoliko devojaka. Tvorac stiha je Adam Puslojić koga je prijatelj zamolio da mu sroči nešto lepo i upečatljivo. I pesnik se odlučio za retorsko pitanje.

Adam Puslojić je pedeset godina pesnik. Debitovao je 1967. zbirkom „Postoji zemlja” i od tada živi svoju poeziju kao etiku. Napisao je 48 zbirki, preveo 80 knjiga sa rumunskog i ruskog, i dobio brojne nagrade. Nedavno mu je pripalo priznanje „Vasko Popa” za zbirku „Somnabulia Balcanica” u izdanju „Leksike” iz Negotina. Za njega je pisanje nalik prisustvovanju samom stvaranju sveta.

‒ Pesnik nije neka vrsta titule i funkcije, već vid entiteta i usaglašenosti sa kosmosom, sa svojim umom, postojanjem, maštom, osećanjima... U nastajanju pesme ima nečeg od gradnje kuća, bilo da je to sojenica ili oblakoder, muzej ili memorijal ‒ kaže Adam Puslojić, koji je u novoj zbirci najviše prostora posvetio motivima vremena i Boga.

‒ Dao sam u knjizi svoju definiciju Boga. Rekao sam: Evo dokaza da Bog postoji, on je nevidljiv! Kao da, kad bi bio vidljiv, više bi postojao. Uzeo sam njegovu nevidljivost kao vid najvećeg prisustva i postojanja. Čovek je omeđeno biće i kad primeti da vreme čini svoje, da stari, to primećuje i po govoru, hodu, po mislima i osećanjima, i tada najčešće razmišlja o tome šta će biti kad njega ne bude bilo. Pesnik je mnogo odgovorniji po tom pitanju. Ja se ne pitam šta će biti posle mog nestanka, nego šta će biti sa vasionom uopšte. Postao sam pesnik kad sam osetio potrebu da kriknem od muke ili od radosti, pred enigmom kosmosa, pred Gospodom. I ne znam da li je taj dijalog s Bogom vrsta vere ili spora. Postoji neka potreba da se čovek sudi sa samim Gospodom, kao u Bibliji ‒ kaže naš sagovornik.

Sećanje na Vaska Popu
Popa je svih sedam zbirki posvetio Haši. Niko se drugi nije setio da sve knjige posveti svojoj voljenoj. Pošto u Aleji velikana ne daju da se sahrane muž i žena, samo na jednom grobu piše „Vasko i Haša Popa ”. On je to uredio za života. To mu je osma zbirka. Dok su se zabavljali, dva meseca je ležao u nemačkom logoru, kao mladi skojevac. Hašin otac, bogati Jevrejin iz porodice Singer, suvo zlato je dao za njega i izvukao ga.A kada je bio veliki zemljotres u Bukureštu 1977. Popa je napisao pesmu o zemljotresu i zamolio me da je prevedem na rumunski. Kad sam završio, iscepao je i prevod i original. Rekao je: Zakuni se da ćeš zaboraviti pesmu. Krenule su mi suze. On viče: Kuni se! I ja se zakunem. Posle je napisao pesmu posvećenu stradalima u zemljotresu, ali nije bila kao ona antologijska, za koju je mislio da je „preemotivna” – kaže Puslojić.
Njegove velike metafore su Krajina i Kosovo. Kako kroz njih sagledava somnabulije i sve protivrečnosti Balkana?

‒ Krajina je za mene metafora Srbije i vasione, a ne samo moj rodni kraj. Metafora života kao takvog, imanacija nečega što čoveka usmerava kroz sve teskobe života, nevolje i konačno tragedije. Nema razlike između Krajine i Kosova. A somnabulija se odnosi na mesečarenje. Ako ga neko ne gurne, mesečar nikad ne padne. Takva je sudbina Balkana. Ako nas hulja ne gurne, nikada nećemo pasti s krova. Jedina odbrana od „huljizma” je naglo buđenje iz sna, iz košmara. Otvoriti oči, pogledati svoje ljudske vrline i moći, skočiti uvis!

A njegova generacija, 70-ih godina prošlog veka, protiv „hulja” se bunila ‒ klokotrizmom! Aleksandar Sekulić, Ivan Rastegorac, Joan Flora, Miljurko Vukadinović, Kolja Milunović, Branislav Veljković, Ljuba Tadić, Ivana Milankov, Predrag Bogdanović Ci, Dragan Kolarević, Todor Stevanović, Radislav Trkulja, Evgenija Demnijevska, Nikola Šindik...

‒ Odbacili smo sve kvazi slojeve koji se vezuju za umetnički čin: taštinu, nadmenost, gordost, surevnjivost, želeći da otkrijemo same nukleuse umetničkog bića i čina. Spojili smo reč za statično ‒ situaciju i za mobilno ‒ akciju i dobili kovanicu situakcija. Mira Trailović nas je pozvala da otvorimo Bitef i hteli smo da Kameničku ulicu zazidamo iz oba pravca i vidimo kako će da se ponašaju ljudi koji su se zatekli između ta dva zida, da oni budu „situakteri”, i da kamera to snima. Mira Trailović je odustala, bilo joj je sve to suviše avangardno i rizično.

Izveli su i situakciju koja je trajala 12 sati na Slaviji, inspirisanu pesmom Nikite Staneskua „Lekcija o kocki”. Gradili su ogromnu kocku od drveta i papira i po njoj ispisivali ovu pesmu na desetak jezika. Autor je ležao na travi sa Desankom Maksimović. Kad kocka eksplodira, u njoj se vide muž, žena i dete u pepelu knjiga. Tu je bio i birokrata koji pokušava da pravda čin spaljivanja. Masa mu je zviždala.

‒ Zaustavili smo saobraćaj i počeli su da nas hapse. Srećom gradonačelnik je bio arh. Bogdan Bogdanović, on je znao za nas. Sve je to bilo pre konceptualizma, pa i Marine Abramović ‒ priča Adam Puslojić i govori gde su danas takve akcije:

‒ Nema više tog duha i druženja. Mi smo želeli da te metafore sačuvaju univerzalnost. Bunili smo se protiv suštine sistema, terora, ukidanja sloboda. U situakciji „Zeleni kvadrat”, Kolja Milunović je šišajući travu, ostavio samo zeleni kvadrat trave. Jedan čovek je ispisao zelenu liniju nama sedmorici na čelu a onda smo mi pasli travu u tom kvadratu. Imali smo jednu i za vreme dočeka Titove štafete. Ide štafeta a mi u suprotnom pravcu, od Terazija do američke čitaonice puzimo i takmičimo se ko će prvi da stigne, a glumac Ljuba Tadić pred nama recituje „Fugu smrti” Paula Celana, pesmu protiv logora, jednu od najpotresnijih 20. veka ‒ seća se pesnik ovih, sada već urbanih legendi.

Kako mu izgleda naša kulturna scena?

‒ Monotono, nedovoljno živahno, nekreativno. Mi smo imali i svoje krilatice: „Ostareh, a ne poludeh”, ili: „Klokotrizam je suza komunizma”. Kod mene na večeri su došli Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Desanka, Srba Ignjatović. Tu je i rumunski pesnik Nikita Stanesku. Kažem mu: Ej, Nikita, napiši mi nešto. On kaže: Stari, nemam dara. Ja rekoh: Genijalno, to je klokotrizam, stavi: Ja, nacionalni pesnik Rumunije Nikita Stanesku danas nemam dara, datum i potpis. Zora sviće, on ode u sobu i sastavi pesmu koja glasi: Ja sam samo / jedna jedina mrlja krvi / koja govori! Kad je umro, to su mu stavili na grob kao epitaf. Šta ti je moć klokotrizma! Danas ne vidim nikakvu sličnu inicijativu, niti vidove artističkog protesta – kaže Adam Puslojić.


neoavangarda avangarda signalizam vizuelna poezija