Godina izdanja: 2025
ISBN: 978-86-6263-572-3
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

O PISANJU
Ivo Andrić

Priredila: Žaneta Đukić Perišić

Kategorija: Književnost, Esejistika, Ivo Andrić
Biblioteka: Mozaik

2025 godina

Masa: 400 gr
Pismo ćirilica

Povez
broširano

Broj stranica
268 str.

ISBN 978-86-6263-572-3

Dimenzije
140 × 205

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:

U OKVIRU KNJIGE DONOSE SE DOSAD NEOBJAVLJENE BELEŠKE IVE ANDRIĆA

Izbor tekstova Ive Andrića O pisanju donosi eseje, fragmente, manje poznate piščeve zapise i neobjavljene beleške i marginalije o odnosu između stvarnosti i umetnosti, o zadacima i dometima književnosti, o posebnoj ulozi jezika u očuvanju kulture, komentare o važnosti reči, o pitanjima stila, forme, kompozicije i strukture književnih dela.
Andrić naročito naglašava fenomen priče, pričanja i pripovedanja, ukazujući na puteve i sudbinu književnog stvaranja. Mnogi zapisi koji svedoče o Andrićevim spisateljskim iskustvima mogu se čitati i kao dobronamerni, rilkeovski intonirani umetnički saveti za otkrivanje tajni i veštine pisanja.
Ova knjiga može biti dragoceno štivo za pisce svih generacija, kao i za posvećene i radoznale čitaoce. Mogla bi se čitati i kao brevijar mogućih spisateljskih odgovora na zagonetke umetničkog stvaranja.

Žaneta Đukić Perišić

***

Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Кraljevine Jugoslavije. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Кao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Кraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njagova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Кirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela.

***

ODLOMAK:

О ВЕШТИНИ ПИСАЊА

Иво Андрић током свог стваралачког живота постојано је размишљао и писао о односу између стварности и уметности, о задацима и дометима књижевности, о посебној улози језика у очувању културе, о важности речи у комуникацијском ходу од писца до читаоца, о стилу, форми, композицији и структури књижевних дела. Посебно наглашавајући феномен приче, причања и приповедања, Андрић је експлицитно формулисао начела сопствене поетике. Али, многи записи могу се читати и као добронамерни, рилкеовски интонирани уметнички савети или сугестије о вештини писања и за младе и за мање младе писце, за оне који су тек на почетку списатељског пута као и за већ уведене књижевне делатнике.

Овај избор започињемо „Разговором са Гојом“, једним од најексплицитнијих Андрићевих разматрања о природи уметности и судбини уметничког стварања, о чему ће писац говорити и у тзв. сокобањском дневнику, те у беседи „О причи и причању“ као и у појединим есејима, краћим текстовима, фрагментима, поетичким минијатурама.

Поред разматрања природе уметничког чина и вештине приповедања, Андрић непрекидно истиче значај језика и речи у књижевном стварању. Посвећено се бавећи речима и језиком целог живота, сматрајући их самим животом, Андрић указује на важност везе писца и живог говора људи, на креативни задатак и моћ уметника да језиком саопшти уметничку истину о животу. Пишући о уметности,
Андрић најчешће говори о свом раду, мање излажући начела, а више сведочећи о сопственим путевима стварања. У овом издању, изабрали смо оне есеје и фрагменте који најречитије говоре о Андрићевим књижевно-поетичким схватањима и први пут их у овоме oблику пружамо читаоцима на увид.

Премијерно у овом издању доносимо и одабране Андрићеве маргиналије - коментаре, поетичке прибелешке, списатељске савете и записе, исписане руком, најчешће графитном оловком, на белинама неких од књига из његове личне библиотеке, који су по тону, духу и атмосфери сродни његовим објављеним поетичким забелешкама. Ти су записи фрагментарни, Андрићеве интервенције јављају се често само у виду каквог знака, издвајања појединих речи, реченица или пасуса које писац непоткупљиво коментарише, процењујући стил, језик, синтаксу, поступак, форму књижевних дела које чита.

Сматрали смо да је посебно важно да након сваког текста у виду напомена укратко дамо не само књижевни, већ и историјски контекст.
Где год да читалац отвори књигу, наићи ће на бисере Андрићеве књижевно-поетичке галаксије. Писац је и велики учитељ живота и књижевни гуру који је у својим тефтерима сакупио тајне уметничког стварања. А он те мудрости уме да подели са својим читаоцима. Зато, нека књига О писању буде посебан лексикон великих списатељских одговора на загонетке уметничког стварања, савета и предлога како стићи до светог грала књижевности.

Изнад ове књиге, да цитирамо Андрића, могло би да стоји: „Уђите и разгледајте!“ Сигурни смо да ће читалац наћи велико задовољство у бескрајним лавиринтима Андрићеве „александријске библиотеке“.

Жанета Ђукић Перишић

***

VIŠE O KNJIZI:



***
UNOS: 250827
Šifra: