ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1972
Autor: Domaći
Vrsta: Istorija srpske književnosti
Jezik: Srpski

GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ - Milorad Pavić
SKZ 1972. kolo LXV br. 437
tvrd povez, 324 strane

1. У превратна времена непревраћен
2. Путујући читалац
3. Двоструке иконе или пострижник храма Светога Луке
4. Шајкаши
Трговац
Проповедник
5. Барокни енциклопедизам и рационализам Гаврила Венцловића
6. Славни беседник из Сент-Андреје
7. Венцловићев поглед на свет
8. Повести Гаврила Венцловића
9. Језик и стил
10. Рустично позориште као реакција на `улични театар`
11. Беседничко песништво Гаврила Венцловића
12. Закључак
Прилози
[Двоструки портрети беседника за помоћ онима који образе молују]
Василије Велики
Григорије Богослов
Јоан Златослов
[Иконоборачка јерес]
[Из Гросерове књиге о планетама]
Икона Богородице Одигитрије
Неимар и три ђака
Икона на стаклу
[Књижевни спор у Цариграду]
Прилог V
[Повест о трговцу]
ПРИЛОГ VI
[Како је испеван Триод]
ПРИЛОГ VII
[Блудница и велики доктор]
II
Белешка о овој књизи
Фусноте
Београд 1972

Писац ових редова је у необичном и незахвалном положају да држи oratio funebris некоме ко би то, без сумње, неупоредиво боље учинио за њега. Замислите Анријету Ану од Енглеске, орлеанску војвоткињу, у прилици ла држи надгробну беседу Босјеу! Уз то је беседник XVIII века, на чије постојање хоћемо овде да скренемо пажњу, захваљујући једној изузетној проницавости и способности уживљавања, дакле једном нарочитом дару далековидости маште, очигледно знао о нама који ћемо доћи више но ми о њему. Уосталом, тај свестрани чудак, говорник, антологичар, преводилац, песник, преписивач, научник -енциклопедист и естетичар, који је у својим сентандрејским, острогонским, коморанским и ђурским звоницима исписао готово двадесет хиљада страница на српскословенском и чистом српском језику, и све то илуминисао, нашавши времена да се бави сликањем икона на дрвету, музиком и ко зна чим још, тај монах који је заиста на своју предикаоницу пред шајкаше на горњем Дунаву излазио носећи `сабљу у језику` - интересовао се за нас више но ми за њега. Имао је, осим тога, дар да из времена исцеди и извуче више но што је оно било кадро да му накнади. Тај дар био је утолико необичнији што се јављао у једној средини која из објективних и субјективних разлога није давала обимне животне опусе. Тако је у време уложио више но што смо ми до данас били у могућности да исцрпемо.

1. У превратна времена непревраћен

Частна смерт, бедни живот

Непознати калуђер

Све што о Гаврилу Стефановићу Венцловићу данас умемо да кажемо, одиграло се између 1711. и 1747. године. Те прве године изронио је из мрака раног XVIII века; оне друге године, на исти начин нестао је у тами времена. Тачније, његов живот протекао је омеђен сеобама Срба. Започео је у атмосфери велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690, достигао зрелост у тренутку кад је дошло до сеобе Срба с турске на аустријску територију под Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1737. године, а угасио се негде у немирима м великим променама на аустријској граници, које су довеле до исељавања Срба у Русију средином XVIII века.

Према једној претпоставци рођен је око 1680. године;[1] како сам бележи, отад му се звао Стефан; отуда презиме Стефановић, које је Гаврил превео - на грчком στέφαυος; значи венац - и називао се, а тако су га и други називали, Венцловић.[2] Према једном свом запису, родом је био од `сирмијских страна`, то јест из Срема.[3] O томе као да говори и језик његов, пун турцизама, али источни, с незнатним примесама јужног наречја.[4] У сваком случају, осећао се једно са својом паством добеглом приликом прве сеобе с Дрине и с калуђерима који су тада из манастира Раче на Дрини пребегли у Аустрију. Тридесетих година потписивао се Рачанин,[5] а четрдесетих година још увек се обраћао својој шајкашкој пастви на горњем Дунаву, у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји с `браћо Дрињани`. У једном од тих рукописа, он поетски везује своју судбину с њиховом:

Писмо на леду позадуже траје,
неголи наши срећни и добри данци
у миру бораве…
K.S.N. O. 4. POL.2