Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Istorija srpske književnosti
Jezik: Srpski

Tvrd povez, 250 strana, nova knjiga, izdanje Catena mundi 2022, detaljniji opis:

Nervozni čas pripovesti Mila Lompara je drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje njegove knjige o Dragiši Vasiću (Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, 1996). I posle 26 godina, ovo je jedina ozbiljna knjiga o romanima i pripovetkama poznatog međuratnog pisca. U njoj su detaljno analizirani roman Crvene magle, kao i sve najznačajnije pripovetke srpskog pisca.

Knjigu su preporučili mnogi, a vreme koje je prošlo od prvog izdanja samo je pokazalo njenu vrednost. Među brojnim izmenama u odnosu na prvo izdanje, najznačajnija je ona iz završnog poglavlja. U njemu su zaključci knjige prožeti „biografskim, istorijskim i kulturnim kontekstima koji upotpunjuju predstavu o Dragiši Vasiću u istoriji srpske književnosti.”
Milo Lompar o značaju Dragiše Vasića kao pisca

Književna umetnost Dragiše Vasića obuhvata i vreme pre i vreme posle Prvog svetskog rata, jer je reč o umetničkoj prozi u kojoj se ospoljava moderno iskustvo. Dragiša Vasić je, dakle, pisac onog epohalnog ubrzanja koje je modernističke momente u srpskoj prozi pretvorilo u njen moderni horizont. U tom istorijskom i poetičkom procesu dolazi do stapanja tradicionalnih i modernih iskustava i postupaka. Otud ova proza korespondira sa tradicijama realizma i impresionizma, simbolizma i dekadencije, jer su one nužne za sam poetičko-epohalni prevrat u književnosti dvadesetih godina XX veka.

Putokaz za analizu proze Dragiše Vasića podrazumeva osvetljavanje egzistencijalnog iskustva i pripovednih transformacija kao činilaca kojima ova proza korespondira sa modernim horizontom. Unutrašnja dvosmislenost epohalnog iskustva Vasićeve proze najizrazitije je tematizovana u romanu Crvene magle, jer se u njemu tehnika pripovedanja – vezana za realističku tradiciju – odupire njegovom egzistencijalnom iskustvu. Poetička pukotina između modernog iskustva i pripovednih oblika, koja postoji u romanu Dragiše Vasića, opominje čitaoca da moderno osećanje sveta postaje horizont pripovedanja.
Iz zaključka knjige Nervozni čas pripovesti

Njegova književnost je ostavila magistralno svedočanstvo o sukobu vrednosti, kao srži modernih vremena, koja onemogućava bilo kakvo shvatanje naroda kao homogenog junaka. Njeno iskustvo je prenebregnuto u korist neposrednog angažmana: bio je u godinama kada temperament i emocije u čoveku ne bi trebalo da prevagnu nad razboritošću, kada ambicije treba da utihnjuju, a skepsa da jača. Uprkos tome, kristalisala se velika tajna njegovih odluka.

Čitava nacionalna elita, međutim, živela je u iluzijama da će srpske žrtve ponovo, kao u ratu koji je prenela na svojim plećima njihova mladost, dobiti priznanje, da je nemoguće da one budu ponovo izigrane. Nije li, uostalom, Dragiša Vasić, baš tih godina, kazao da mu je najmilija njegova knjiga Karakter i mentalitet jednog pokolenja? Ponovo je, dakle, prionuo uz ideju o smislu žrtve koja donosi lik naroda kao jedinstvenog bića, iako je njegova književnost svedočila koliko je netačna takva predstava o narodu.

Ispod brojnih protivrečnosti, Dragiša Vasić je nosio u svom duhovnom stavu jednu celovitost. Nema velikog raskola između njegovog javnog angažmana i njegovog pripovednog umeća, ali istovremeno postoji raskol unutar tih iskustava i tih umeća. Jedna ambivalencija ispunjava celoviti duhovni stav koji uspostavlja odnos prema umetnosti i prema životu. Karakteristično je da vrednost jednog čina možemo proceniti u situacijama kada on uspostavlja odnos prema rečima koje su do njega dovele: ambivalencija reči Dragiše Vasića biva napuštena i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Čas u kojem Dragiša Vasić napušta svoju osnovnu ambivalenciju, kao čas prepoznavanja skrivene celovitosti, u oba slučaja vezan je za njegov čin.

Istaknuti pripadnik Srpskog kulturnog kluba, Dragiša Vasić, u Drugom svetskom ratu nije u Londonu nego u planinama. To je momenat kada vidimo da protivrečni spoj tradicionalnog modernizma biva razrešen u korist osećanja odgovornosti i dužnosti. I baš kao što njegova proza pokazuje u svojim najboljim momentima, koji su eminentno modernistički momenti, da pisac ne može iskustvo žrtve nikada dovesti u istu ravan sa iskustvom istine, niti sa iskustvom saosećanja ili smisla, tako isto njegov angažman pokazuje da ključno u osećanju odgovornosti nije reč nego čin. Iako sam podleže brojnim tumačenjima, čin ne podleže nikakvoj relativizaciji, jer ostaje bezuslovan za čoveka koji za njim poseže. Otud je ambivalencija Dragiše Vasića razrešena u njegovom činu na način koji je bezuslovan.

Poseban pečat ovoj ponovo pronađenoj odlučnosti i ubeđenosti daje okolnost da ovog gospodina, umesto u Londonu, ratnih godina zatičemo u suknenom seljačkom odelu, sa belom bradom, ostarelog, kako se krije po slobodnim srpskim planinama. Tih fotografija ostalo je najviše.