ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1979
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Vrsta: Teorija književnosti

U dobrom stanju

Autor: Rolan Bart
Izdavač: Vuk Karadžić - Beograd, 1979.
Mek povez, 183 str.

UZ OVU KNJIGU

Savremeni francuski književni kritičar i proučavalac književnosti i kulture, Rolan Bart, za čije ime su vezane neke od najznačajnijih pojava u francuskom književnom i intelektualnom životu u protekle dve decenije (književni strukturalizam, „nova kritika“, semiologija) i čiji se uticaj oseća i u našoj književnoj kritici i teoriji, do sada je našoj publici predstavljen dvema knjigama: Književnost, mitologija, semilogija („Nolit“, 1971) i Zadovoljstva u tekstu („Gradina“, 1976).
Prva od ove dve knjige predstavlja izbor Bartovih radova nastalih između 1935. i 1966, a druga je prevod Bartovog eseja iz 1973. godine. Dakle, može se reći da je našoj publici uglavnom ostao nepoznat Bartov rad iz poslednjih desetak godina, a u tom razdoblju on je objavio nekoliko značajnih knjiga, koje su privukle pažnju skoro koliko i njegovi najkontroverzniji spisi iz prethodnog perioda: Sistem mode (1967), S/Z (1970), Sad, Furije, Lojola (1971), Novi kritički eseji (1972), Bart o sebi (1975) i Odlomci jednog ljubavnog govora (1977).

Knjiga Sad, Furije, Lojola sadrži dve studije o Sadu i po jednu studiju o Furijeu i Lojoli. Iako su tri od ove četiri studije objavljene posebno, Bart napominje da je „svaka od njih odmah bila zamišljena kao deo iste knjige“. I, doista, posle prvog iznenađenja (šta bi moglo biti zajedničko jednom prokaženom piscu, jednom socijalisti utopisti i jednom jezuitskom svecu?), čitalac uviđa da se Bartova knjiga o trojici međusobno veoma različitih autora ipak odlikuje visokim stepenom koherentnosti. Tačku konvergencije Bart nije tražio (niti bi je, po svemu sudeći, mogao naći) u ravni književnoistorijskih ili tematskih paralela između Sada, Furijea i Lojole, već u njihovom odnosu prema jeziku. To, na prvi pogled, ne obećava mnogo, ali Bart iz svog pristupa izvlači dalekosežne zaključke. Sva trojica su, kaže on, ,,logoteli, jezikotvorci`, i sva trojica u svom jezikotvomom radu pribegavaju istim operacijama. Bart je zato u prvom redu usmeren na to da opiše te operacije i ,,jezike“ koje su Sad, Furije i Lojola stvorili.

Treba napomenuti da se ovde misli na jezik u širem smislu, odnosno na njegovo semiološko određenje kao sistema znakova. (Na primer, Sad je tvorac svojevrsnog „erotskog jezika` ili „erotskog koda`, koji se odlikuje dvostrukom artikulacijom i sintaksom i čije su jedinice erotske „poze“, „radnje`, ,,figure“ i „epizode`.) Dakle, nije reč o stilističkoj ili retoričkoj analizi Sadovog, Furijeovog i Lojolinog jezika, već o modemom postupku u tumačenju teksta koji se oslanja na tekovine stukturalne i poststrukturalne lingvistike i semiologije (koju Bart ovde, kao i u knjizi S/Z i nekim novijim radovima, povezuje s takozvanom „teorijom teksta`). Jezici koje stvaraju Sad, Furije i Lojola — piše Bart — „postaju dostupni samo ako se primeni semiološka definicija Tekst`.

Međutim, pisac ove knjige ni u metodološkom ni u teorijskom pogledu ne zadovoljava se objektivnim odnosom prema „tekstu`, to jest, gledanjem na „tekst` kao na „intelektualni predmet`. On nastoji da smanji razliku između čitanja i pisanja, između tumačenja i „proizvodnje teksta`. (Još bolji primer takvog nastojanja daje njegova knjiga Odlomci jednog ljubavnog govora.) Tako se kod Barta, na iznenađenje onih koji su u njemu videli pre svega predstavnika novog kritičkog pozitivizma, javlja tema subjektivnosti.

Uprkos tome što je tekst „razbijač subjekta`, u njemu diskretno ostaje piščeva „razvejana` subjektivnost. Zbog toga tekst podrazumeva „koegzistenciju“ pisca i čitaoca, pri čemu pisac „nije ličnost u građanskom, Civilnom smislu, već telo`. (Ovo gledište, u kome se prepoznaje uticaj Lakanovog nastojanja da poveže psihoanalizu i strukturalizam, Bart je posebno razvio u eseju Zadovoljstvo u tekstu.)

S druge strane, Bart ni ovde ne zapostavlja ono što je ranije nazvao „moralom jezika`, a ovde „društvenom odgovornošću teksta`. To što se Sadom, Furijeom i Lojolom bavi nezavisno od religije, utopije i sadizma, ne znači da prenebregava pitanje socijalnog statusa njihovih spisa; on taj problem samo „premešta`. „Neki veruju“, kaže Bart, „da mogu sa sigumošću da odrede mesto te odgovomosti: to bi bio autor, autor u svom vremenu, u svojoj istoriji, u svojoj klasi. Međutim, jedno drugo mesto ostaje zagonetno, još uvek izmiče svakom objašnjenju: čitanje.`

Zahvaljujući svom metodološkom i teorijskom bogatstvu (u kome je puno „tudih bisera`, ali koje BaH niže u ogrlice koje nose pečat njegove originalne draguIjarske veštine), ova knjiga svakako je zanimljiva i za one čitaoce koji se posebno ne interesuju za njen nominalni predmet. Staviše, njena zanimljivost i vrednost ne mogu se svesti ni na konstataciju da je reč o delu koje dobro ilustruje neka od najoriginalnijih i najakluelnijih stremljenja u savremenoj književnokritičkoj misli. Jer Bart je, uz sve, ili, pre svega, pisac a Sad, Furije i Lojola je jedna od nekoliko njegovih knjiga čiji je književni kvalitet (što bi on radije nazvao „zadovoljstvom u tekstu`) bar ravan teorijskoj kompetenciji (koju on ne bi tako oštro razlikovao od zadovoljstva).

I.Č.

____________________

Rolan Žerar Bart (franc. Roland Gérard Barthes; Šerbur Oktevil, 12. novembar 1915. - Pariz 25. mart 1980) bio je francuski teoretičar književnosti, filozof, književni kritičar i semiotičar. Njegovo polje interesovanja bilo je široko. Izvršio je snažan uticaj na razvoj strukturalizma, semiotike, egzistencijalizma, marksizma, antropologije i poststrukturalizma.

Bart je rođen 12. novembra 1915. u Šerburu u Normandiji kao sin Anrijete i Luja Barta, pomorskog oficira. Otac mu je poginuo 1916. na Severnome moru za vreme Prvog svetskog rata. Sa jedanaest godina zajedno sa majkom preselio se u Pariz, no uprkos preseljenju Bart je čitav život ostao vezan za svoj rodni kraj.

Na pariskoj Sorboni, koju pohađa od 1935. do 1939, pokazuje se ambicioznim učenikom. U tom razdoblju bolovao je od raznoraznih bolesti, uključujući i tuberkulozu, zbog koje je mnogo vremena proveo u izolaciji sanatorijuma. Učestali zdravstveni problemi negativno su uticali na njegovu akademsku karijeru i polaganje ispita. Zbog lošeg zdravlja bio je oslobođen vojne službe.

Od 1939. do 1948. radio je na dobijanju diplome iz gramatike i filologije, izdao je svoje prve akademske radove, sudelovao je u medicinskim studijima, ali se i dalje borio sa lošim zdravstvenim stanjem. Godine 1948. vratio se isključivo akademskome radu, te je dobio nekoliko kratkoročnih poslova na institutima u Francuskoj, Rumuniji i Egiptu. Istovremeno pisao je za pariski levičarski časopis Borba (Combat), a ti članci su vremenom izrasli u knjigu Le degré zéro de l`écriture (1953). Narednih sedam godina proveo je u Centre national de la recherche scientifique gde je studirao leksikologiju i sociologiju. Takođe, u tome periodu počeo je da piše popularni serijal eseja za časopis Les Lettres Nouvelles u kojima je pobijao mitove popularne kulture (kasnije su eseji okupljeni i objavljeni u zbirci Mitologije izdanoj 1957. godine). Poznavajući u izvesnoj meri engleski jezik, Bart je predavao na Midlberi koledžu 1957. godine i sprijateljio se sa budućim engleskim prevodiocem velikog dela njegovog rada, Ričardom Hauardom, tog leta u Njujorku.

Rane šezdesete proveo je istraživajući semiotiku i strukturalizam. Mnogi njegovi radovi su kritikovali postojeće tradicionalne akademske poglede književne kritike. Njegove ideje dovele su ga u javni sukob sa Romonom Pikarom, koji ga je napao u tekstu Nova kritika zbog navodnog nedostatka poštovanja prema francuskpj književnoj tradiciji. Bart mu je odgovario u svome delu Kritika i istina iz 1966. gde je optužio staru građansku kritiku za manjak brige o nijansama i finoći jezika, te o selektivnoj neukosti u kritici dijalektičkih teorija (kao što je na primer marksizam).

Do kasnih šezdesetih Bart je stekao veliki ugled. Putuje u SAD i Japan te održava prezentacije. Svoje najpoznatije delo, esej Smrt autora, koje služi kao jedan od osnovnih prelaznih radova u istraživanju logike strukturalističke misli, objavio je 1967. godine. Nastavio je da doprinosi zajedno sa Filipom Solerom avangardnom književnom časopisu Tel Quel, gde se razvijaju slične ideje Bartovim. Bart objavljuje knjigu S/Z 1970, u kojoj je analizirao Balzakovu pripovetku Sarazin. Tokom sedamdesetih nastavio je graditi književnu kritiku, te razvija pojmove tekstualnosti i književničke neutralnosti. 1971. gostuje kao predavač na univerzitetu u Ženevi.
roland barthes semiotika poststrukturalizam