Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Odlično stanje

Broj 1
1986

Peter Handke
Rada Iveković
David Albahari
Skot Abot
...

Ričard Rorti
Fikcionalni diskurs

Peter Handke (nem. Peter Handke; Grifen, 6. decembar 1942) austrijski je književnik i aktivista, nemačko-slovenačkog porekla.

Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu. Prva objavljena književna aktivnost je publikacija Fackel (baklja) kod katoličke škole za dečake u Tancenbergu. Za vreme studija u Gracu pridružuje se književnoj grupi Forum Gradski park (Forum Stadtpark) i objavljuje u magazinu Manuskripte. Nakon objave njegovog prvog romana „Stršljeni“ (Die Hornissen) u leto 1965, napušta studije da bi se potpuno posvetio pisanju.

Živeo je u Gracu, Diseldorfu i Berlinu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i SAD. Trenutno živi u Francuskom Šavilu.

Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2019. godine, koja mu je dodeljena na svečanosti 10. decembra 2019. godine.[1]

Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]
Rođen je u Grifenu u Koruškoj 6. decembra 1942. godine. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu, a studije je započeo u Gracu. Prvi roman „Stršljeni” objavio je u leto 1965, pa napustio fakultet da bi se potpuno posvetio pisanju.

Pažnju na sebe skrenuo je 1966. godine, kada je na Prinstonu u Njujorku optužio literarnu Grupu 47 za „opisnu impotenciju”. Neposredno posle praizvedbe u Frankfurtu, u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, u čuvenom Rasovom pozorištu, predstavu „Psovanje publike”, koja je i danas na repertoaru KPGT-a u Beogradu, postavio je Pit Teslić.[2]

Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka vidljivost mu na svetskoj literarnoj sceni donose i romani „Levoruka žena”, „Kratka pisma za duga rastajanja” i mnogi drugi. Handke je stvorio više od 70 proznih radova i dvadesetak pozorišnih dela, a oprobao se i kao liričar, esejista, scenarista, prevodilac i režiser. U teatrima širom sveta već decenijama se igraju predstave prema njegovim tekstovima, a to su „Kaspar”, „Psovanje publike”, „Putovanje u sonornu zemlju”. Roman „Golmanov strah od penala”, koji je ušao u školsku lektiru, ekranizovao je Vim Venders, a Handke je napisao scenario i za čuveno ostvarenje ovog reditelja `Nebo nad Berlinom`.

Osim u Gracu i Berlinu, živeo je u Diseldorfu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i Sjedinjenim Državama. Od 1990. živi u gradiću Šavilu u Francuskoj, 12 kilometara jugozapadno od Pariza.

Handke i Srbija[uredi | uredi izvor]

Kraj 9. izvođenja predstave Petera Handkea, Golmanov strah od penala, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 21. april 2022.
Handke je odavno vezan prijateljstvom sa Srbima. 1996. godine je putovao u BiH i napisao žestoko osporavani esej „Pravda za Srbiju“, u kojem se zalagao za diferencirani pristup zapadnih zemalja i protiv svaljivanja krivice samo na srpsku stranu. Nakon toga, Handke je „preko noći“ prognan iz globalne intelektualne zajednice u ekskomunikaciju u kojoj se do danas nalazi. Posle prvog eseja sledila su dalja dela na tu temu.

Početkom aprila 1999. sa početkom bombardovanja Jugoslavije, Handke je otputovao u Srbiju, u znak protesta vratio Bihnerovu nagradu i iščlanio se iz Katoličke crkve.[3] Od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige.[4]

Handkeovi eseji o Srbiji spadaju među najtemeljnije i najsadržajnije kritike medija pisane poslednjih godina. Srbija je za njega samo metafora, povod za njegove literarne i filozofske rasprave o „derealizaciji sveta“. Za razliku od njegovih kolega i neprijatelja, koji su okrenuli leđa Balkanu i, sasvim u trendu, ustaju protiv rata u Iraku, Handke je ostao dosledan: Srbiji kao ključnoj metafori za iskrivljavanje istine kroz medije.

Izabran je 1. novembra 2012. godine za inostranog člana SANU. Povelja o članstvu mu je uručena 9. aprila 2013. godine.[5]

Dobio je 29. maja 2013. posebnu plaketu 50. Disovog proleća i tom prilikom preveo pesmu „Možda spava“ na nemački jezik, a rukopis poklonio gradskoj biblioteci u Čačku.[6]

Udruženje književnika Srpske proglasilo je Handkea svojim počasnim članom u decembru 2019. godine.[7]

U februaru 2020, na sceni teatra KPGT postavljena su Handkeova dela Veliki pad i Don Huan, u režiji Ljubiše Ristića.[8]

Dobitnik je „Velike nagrade Ivo Andrić” Andrićevog instituta u Višegradu za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji ili Republici Srpskoj tokom 2020. godine za roman „Drugi Mač, Majska povest” u izdanju Lagune u Beogradu.[9]

Nagrada Hajnrih Hajne[uredi | uredi izvor]
Peter Handke je i dobitnik nagrade Hajnrih Hajne, koju dodeljuje nemački grad Diseldorf (vrednost nagrade je 50.000 evra).

Nakon glasanja žirija 12:5 u korist Handkea došlo je do političkog suprotstavljanja nekih nemačkih političara. Handkeu je u odbranu tada stupilo društvo pisaca i odbacilo mešanje politike u kulturnu sferu, no Handke je zbog mešanja političara ipak odbio da primi nagradu što je i uvaženo pa nagrada 2006. godine nije dodeljena.

Otkup Handkeovog arhiva[uredi | uredi izvor]
O značaju Handkeovog rada govori i podatak da su austrijske institucije Književni arhiv i Narodna biblioteka za 500.000 evra otkupile rukopise i materijale iz poslednje dve decenije njegovog stvaralaštva.[10] Takođe, on je početkom 2008. godine stavio na raspolaganje 66 svezaka svojih dnevnika od 1966. do 1990. Književnom institutu u Marbahu za nepoznatu sumu.[11]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Handke 1983. godine.
Odlikovanja[uredi | uredi izvor]
Orden Njegoša prvog reda (2008)[12]
Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena (2020)[13]
Orden Republike Srpske na lenti (2021)[14]
Druge nagrade[uredi | uredi izvor]
1973: Nagrada Georg Bihner[15]
1987: Nagrada Međunarodnog književnog festivala Vilenica[16]
2000: Nagrada Braća Karić[17]
2002: Američka nagrada za književnost[18]
2002: Počasni doktor, Univerzitet u Klagenfurtu[19]
2003: Počasni doktor, Univerzitet u Salcburgu[20]
2008: Nagrada Tomas Man[21]
2009: Nagrada Franc Kafka[22]
2009: Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”
2012: Milhajmska nagrada za dramaturgiju[23]
2014: Međunarodna nagrada Ibsen[24]
2018: Nestrojeva pozorišna nagrada za životno delo[25]
2019: Nobelova nagrada za književnost[26]
2020: Velika nagrada Ivo Andrić — Andrićev institut u Višegradu