Godina izdanja: 2007
ISBN: 978-86-7558-520-6
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Izdavač: Čigoja štampa, Beograd
Povez: broširan
Broj strana: 136
Pečatirana, malo požutela po obodu, manji kontakt sa vodom (bez posledica), vrlo dobro očuvana.

Iz razloga sasvim nedokučivih, osim ako se ne pretpostavi da bi razlog mogao biti nekakav fantazam objektivnosti, pisanje o pisanju ume prečesto da se premetne u samosvrhovito, epski nezanimljivo gomilanje opštih mesta, u upadljivo izbegavanje svake invencije. Tuđi se tekst obrađuju na hladno: najpre ga pisac, kritičar, teoretičar, ubiju (valjda da ne umakne) neinventivnošću, bezidejnošću, lošim jezikom, a onda se iživljavaju na lešu. Učinak je upravo spektakularno beznačajan: dosadna raspredanja ni o čemu, smarajuće prebiranje po opštim mestima, zbunjeno obrtanje ukrug, pomno izbegavanje da se u govor unese prepoznatljiv izraz.

Ogledi Radeta Kuzmanovića okupljeni u zbirci Težina tačke savršeno se, u tom pogledu (a i svakom drugom), opiru usponu beznačajnosti: tekstovi o Kafki, Muzilu, Kalvinu, Orvelu (odnosno negativnoj utopiji), Konstantinoviću, Albahariju i Pekiću, odlikuju se visokim stepenom jezičke samosvesti – koju Kuzmanović, uostalom, raskošno demonstrira i u svom beletrističkom opusu – a da, istovremeno, jezik ni u jednom trenutku ne postaje sterilan instrument, posrednik između pisca i čitaoca, puki prenosnik informacija, tek kvalitetan skalpel u rukama vrhunskog hirurga, već ga, taj jezik, Kuzmanović na svakoj stranici iznova ispreda iz jezgra njegovog sopstvenog razloga.

Živi Kuzmanovićev jezik oživljava tekstove o kojima govori, pa je i to, verovatno, jedan od razloga (ako već ne i najvažniji) da se tekstovi pisaca o kojima je rečeno gotovo sve što se može reći, koji su izorani sa svih mogućih strana i do nezamislivih dubina (Kafka, Muzil, Orvel…), pokazuju, najednom, tako sveži i tako nepročitani, tako zatvoreni i tako podatni.

(K-109)