Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Istorija srpske književnosti
Jezik: Srpski

NOVA KNJIGA
STO GODINA ČASOPISA ZENIT 1921–1926–2021 Zbornik radova
Izuzetno bogato ilustrovano s ilustracijama u boji.
Naučni zbornik `Sto godina časopisa Zenit (1921-1926-2021)` objavljen je 2021. godine, u godini obeležavanja jubileja - jednog veka od objavljivanja prvog broja internacionalne revije za umetnost i kulturu, jednog od najznačajnijih avangardnih časopisa nacionalnog i evropskog ranga.

Naslov Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine : 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici, editors Bojan Jović, Irina Subotić ; [prevod Vuk Tošić, Ksenija Todorović]
Uporedni naslov ǂA ǂHundred years of the Zenit magazine
Vrsta građe zbornik
Jezik srpski, engleski, hrvatski, ruski
Godina 2021
Izdavanje i proizvodnja Galerija Rima ; Kragujevac : Institut za književnost i umetnost ; Beograd (GrafostilBeograd), 2021
Fizički opis 759 str. : ilustr. ; 29 cm
Drugi autori - osoba Jović, Bojan, 1963- = Jović, Bojan, 1963-
Subotić, Irina, 1941- = Subotić, Irina, 1941-
Milojević, Aleksandar, 1971- = Milojević, Aleksandar, 1971-
(IKU; broš.)
Napomene Radovi na više jezika
Tiraž 700
Str. 7: O Zenitu / Aleksandar Milojević
Str. 15-17: Predgovor / urednici Bojan Jović, Irina Subotić
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Bibliografija uz svaki rad
Summaries ; Pezюme ; Rezimea
Registri.
Predmetne odrednice Micić, Ljubomir, 1895-1971 – Zbornici
Zenit. časopis – 1921-1926 - Zbornici
Književnost – Avangarda – Zbornici
Umetnost – Avangarda – Zbornici

IZDAVAČ: Galerija RIMA, Kragujevac; Institut za književnost i umetnost, Beograd
UREDNICI: dr Bojan Jović, prof. emer. Irina Subotić
UREĐIVAČKI ODBOR: Günter Berghaus, Nemačka; Ješa Denegri, Srbija; David Ellio, Velika Britanija; Aleš Erjavec, Slovenija; Jean-Claude Marcadé, Francuska; Tonko Maroević, Hrvatska; Krisztina Passuth, Mađarska; Natalija Vagapova, Rusija
TEKSTOVI: Slobodan Mijušković, Jovan Čekić, Nikola Dedić, Maja Stanković, Bojan Jović, Marija Stanković, Goran Miloradović, Olivera Dragišić, Petar Dragišić, Petar Prelog, Jovan Bukumira, Günter Berghaus, Nataliя Zlыdneva, Kornelija Ičin, Tyrus Miller, Marko Čudić, Marijan Dović, Kristina Pranjić, Olga Saveska, Jindřich Toman, Irina Carabaș, Ana Knežević, Ješa Denegri, Tanja Vićentić, Iva Kostešić, Feđa Vukć, Ivana Janković, Nevena Martinović, Dijana Metlić, Žarka Svirčev, Zorana Simić, Bojana Popović, Miloš Bralović, Vesna Kruljac, Velibor Prelić, Irina Subotić

„Zenit“ je međunarodni mesečnik za umetnost i kulturu, jedan od najznačajnijih avangardnih časopisa koji je izlazio na teritoriji Jugoslavije. Pokrenut je februara 1921. u Zagrebu, gde je izlazio do aprila 1924, a zatim u Beogradu do kraja 1926, kada je zabranjen zbog teksta „Zenitizam kroz prizmu marksizma”. U periodu od 1921. do 1926. godine izašla su ukupno 43 broja, raznorodnog idejnog i stilskog usmerenja, različite tipografije i likovnih rešenja, neujednačenog sastava saradnika, ali obeleženog od početka do kraja avangardističkim raspoloženjem, izrazitom kritikom društvene i političke situacije, nemilosrdnim obračunom sa religioznim, građanskim i malograđanskim vrednostima. Predstavlja glasilo Zenitizma, jednog od avangardnih pokreta koji su nastali dvadesetih godina 20. veka u posleratnoj Evropi. Pokretač i glavni i odgovorni urednik časopisa bio je pesnik, pisac i kritičar Ljubomir Micić (1895–1971), Srbin iz Hrvatske.
Bio je internacionalnog karaktera po temama i idejama koje je zastupao i saradnji sa poznatim umetnicima i glasilima gotovo celokupne evropske avangarde. U časopisu Zenit objavljivani su tekstovi na srpskom, hrvatskom, nemačkom, holandskom i mađarskom jeziku, kao i na esperantu. Štampan je na latiničnom i ćiriličnom pismu, uz originalne priloge na stranim jezicima. Bio je u potpunosti posvećen avangardnoj umetnosti - književnosti, slikarstvu i muzici.
Postoji mikrofilm, reprint i fototipsko izdanje. Reprint časopisa su 2008. godine objavili Srpsko kulturno društvo `Prosvjeta` iz Zagreba, Narodna biblioteka Srbije i Institut za književnost i umetnost iz Beograda. Zenit je digitalizovan i može se čitati na sajtu Narodne biblioteke Srbije. Povodom stogodišnjice u februaru 2021. je priređena izložba posvećena ovom časopisu u Beogradu u Galeriji Rima.
Istorija
Kada je 1921. godine pokrenuo časopis Zenit, Micić je zapanjujuće brzo izazvao pažnju svetskih avangardističkih krugova. List je okupio ne samo neke od najkreativnijih stvaralaca koji su stvarali u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca , već i zavidan broj internacionalnih imena, od kojih su mnogi bili u neposrednom kontaktu sa Micićem. Internacionalni karakter časopisa, i namera da se prilozima pokriju svi oblici nove umetnosti (književnost, slikarstvo, arhitektura, film, pozorište...) privlačili su ovom listu brojne stvaraoce, ali su mnogi od njih brzo prekidali saradnju, uglavnom zahvaljujući Micićevoj veoma strogo zacrtanoj viziji, i buntovnoj prirodi koja ga je dovodila u sukob kako sa drugim umetnicima tako i sa vlašću.
Micić je časopis `Zenit` osnovao u Zagrebu, sa bratom Brankom (upotrebljavao je pseudonim Ve Poljanski), takođe izvanrednim avangardistom, koji je nešto ranije iste godine objavio jedini broj časopisa Svetokret. Micićeva narav je brzo dovela do konfliktnih situacija u Zagrebu. Došao je u sukob sa mnogim hrvatskim književnicima i književnim kritičarima. Posle brojnih polemika, a zatim i zabrane njegove knjige Stotinu vam bogova, Micić se seli u Beograd, gde nastavlja sa objavljivanjem časopisa Zenit. U 25. broju Zenita, prvom koji je objavljen u Beogradu, Micić piše:
„Čovečanstvo može da se ujedini samo zajedničkim radom, na zajedničkom delu – za zajednički cilj. Evo: nas ujedinjuje nova umetnost. Koliko jednostavno i koliko paradoksalno! Ali za sve naše umetničke zasluge mi smo u ovoj zemlji obilno nagrađeni od Triglava do Timoka – klevetama, da smo ‘plaćenici’ – denuncijama, da smo ‘opasni po državu’ – glupostima, da smo ‘veleizdajnici’ – svirepošću, da smo ‘Austrijanci’ – zavistima, da smo ‘hohštapleri’ i dr. Istina je, mi smo opasni po državu kulturnih skorojevića, slikarskih diletanata i pesničkih plagijatora, odnosno sviju praznih tikva i šupljih glava, što se koče na smrdljivim paragrafima.”
Tokom svog beogradskog bavljenja Micić takođe nailazi na razočaranja. Njegovo smelo nastojanje da predstavi Prvu međunarodnu izložbu nove umetnosti u Beogradu, u Sali `Stanković`, u aprilu 1924, nije izazvalo očekivano razumevanje, kako piše u članku objavljenom u Zenitu.
Zabrana časopisa
Godine 1925, u jednom od nastupa razočaranosti, Micić je napisao zapis pod imenom `Hvala ti Srbijo lepa`, u kom je opisao svo svoje razočarenje u srpsko društvo i vlast:

„Dugo sam snevao o tebi. Celo bolno detinjstvo i celu mukotrpnu mladost – ratova i revolucija... A danas?... Zablude praznog nacionalizma i moji snovi o geniju moje rase, razbijeni su grubo i svirepo. Ti si ih razbila, ti si ih sama uništila svojom masnom pesnicom. (Nema genijalnih rasa – ima samo genijalnih ljudi!) Istina je, bio sam sumanut posle prvog sudara. Jer najteže je podneti od onoga koga se najviše vole. A ja sam te dugo voleo, jer su te toliki prezirali i mrzeli, gori od tebe. Pa ipak, osvestio sam se osnažen i uzvišen. Pobedio sam te u sebi i pregoreo u zoru jednog letnog dana, u blizini neba, u blizini meseca, pod onim istim zvezdama, koje od iskona padaju nad mojim Balkanom. Hvala ti, Srbijo lepa! ... Ne zameri Srbijo: ja ne mogu da laskam tvojoj umišljenoj lepoti, kao tvoji pripuzi i pelikani. Ja ne umem da muzem steone države. Ja nisam tvoj strvinar ni tvoj sisavac. Ja sam samo pesnik, slobodan i nov... Zašto smo ti mrski svi mi, koji ne umemo da pužemo ispred tvojih nogu? ... Najzad, zašto su žandarmi i političke partije i njihovo zakonito čedo korupcija – srž tvoje kulture i civilizacije? Ua! ... Ljuto nas peku sve tvoje patnje i tvoji bolovi... A slava tvoje dične demokratije dovodi nas do najdubljih očajanja... Hvala ti Srbijo lepa!“
Tekst `Zenitizam kroz prizmu marksizma`, zbog kojeg je Zenit zabranjen, a Micić morao da pobegne iz zemlje
Godine 1926, 43. broj Zenita objavljuje članak `Zenitizam kroz prizmu marksizma`, potpisan pseudonimom M. Rasinov. Postojale su sumnje da se iza ovog pseudonima krio sam Micić, ali je on to kasnije negirao. Tekst je učinio da list bude zabranjen zbog `komunističke propagande`, po Zakonu o zaštiti države. Čak iako je u istom broju Micić objavio članak nazvan `Legenda o mrtvom pokretu`, u kojem stoji: `Marksisti i drugi levičari, u odnosu prema zenitizmu, reakcionarni su do zaprepašćenja. Nedovoljno vaspitani i za ono što bi oni sami hteli da budu, oni se takođe podsmevaju zenitizmu, kao i buržoazija, protiv koje se oni tobože bore... Oni se čak i ne trude da vaspitaju svoje ‘novo’ biće, jer – politika je preča od svega`, policija je izdala rešenje o hapšenju Micića, koji je pobegao kroz zadnja vrata.
Političke optužbe prisilile su Micića da u noći između 15. i 16. novembra 1926. napusti Beograd i preko Zagreba i Sušaka pobegne u Rijeku, koja je tada bila italijanski grad.[a] U Rijeci biva uhapšen 17. novembra, zbog toga što nije posedovao lična dokumenta, završivši u zatvoru, gde je ostao do 23. novembra, kada je pušten, uz posredovanje italijanskog književnika Filipa Tomaza Marinetija. Uspeva da nastavi put 14. januara 1927. Odlazi u Francusku, nastanivši se u Parizu, gde će objaviti čak nekoliko značajnih knjiga na francuskom. Vratio se u Beograd 1936. godine. Tokom drugog svetskog rata nije učestvovao u javnom i umetničkom životu. Poslednje decenije života proveo je na rubu egzistencije u malom stanu u Beogradu, okružen dragocenim avangardnim delima i časopisima. Umro je u staračkom domu u Kačarevu kraj Pančeva, 1971. godine.
Koncept časopisa
Micićeva umetnička koncepcija, zenitizam, u početku je bila u potpunosti oslonjena na ekspresionizam, da bi vremenom prihvatila i dadaističke, futurističke i nadrealističke elemente. Postepeno je oblikovao i koncepciju „barbarogenija”[b] kao protivtežu „zamorenoj” zapadnoj kulturi,[7] koju je u svojim tekstovima naziva, između ostalog, „naduvenom žabom”. Micić je stvorio časopis originalnog programa i poetike, nacionalnog i internacionalnog nivoa i značaja. Program „Zenita“ suprotstavlja se evropskoj tradiciji i eurocentričnosti uopšte, u ime vrednosti izgrađenih na pretpostavkama unutrašnje obnove čoveka i prevladavanja spoljašnje materijalnosti unutrašnjim sadržajima. Vizija nove i ujedinjene Europe proklamuje se manifestom koji u 10. broju „Zenita“ zastupa ideju njene balkanizacije, predvođene uskrsnulim „Barbarogenijem” – unutrašnjom inkarnacijom jugobalkanskog čoveka-heroja, i afirmaciju dokulturnih, arhajskih i iskonskih oblika mišljenja i prikazivanja. Zenit time postaje programsko glasilo raznovrsne forme (plakatna izdanja, folio-formati, katalog, itd.) i propagande koja je uz letke uključivala i čuvene Zenitističke večeri u Zagrebu, Berlinu, Minhenu, Parizu i drugim gradovima.[5] Časopis je negovao naglašenu težnju ka novinama i antimimetizmu u likovnim umetnostima, proklamovao je osamostaljenu reč u poeziji, bio pod jakim uticajem novih medija i umetničkih disciplina, pre svega radija, reklame, filma, džeza i fotografije. Zenitističko stvaralaštvo je bilo srodno savremenim avangardnim pokretima – ekspresionizmu i dadaizmu, futurizmu i konstruktivizmu, i u nekim vidovima se s njima poklapalo.
Zenit je izlazio sa povremenim zastojima, kako zbog organizacionih i materijalnih problema, tako i zbog sudskih i policijskih osuda. Ove povremene prekide u izlaženju časopis je naglašavao redovnim posvetama svojih izdanja. Februarski broj bivao je posvećen futurizmu, a oktobarski Oktobarskoj revoluciji.
Neke od Micićevih stavova kojima se vodio odslikava i tekst koji je objavio na prvoj strani, u prvom broju Zenita:
„Sablast crvene furije rata iskopala je svojim zločinačkim pandžama groblja za sve nas – za milijune ljudi. Jedan mrtvac na dva vojnika. Ne zaboravimo nikad, da je ubijeno 13 milijuna ljudi u prošlom deceniju, od bede je umrlo deset milijuna, a oslabljeno 150 milijuna. A mi što ostadosmo kao poslednja straža, nosimo zajednički bol pod srcem, zajedničku dušu očaja, zajednički protest: Nikada više rata! Nikada! Nikada!... Čovek – bio je stvoren da bude Bog – a ubijan je kao stoka na klaonici.”
Uredništvo, redakcija i saradnici
Vlasnik, izdavač i odgovorni urednik Zenita bio je Ljubomir Micić, a urednik Ivan Gol (Ivan Goll). Uredništvo u Beogradu zastupao je Boško Tokin, u Pragu Virgil Poljanski (Micićev brat Branko), u Parizu Rastko Petrović, a „rusko izdanje“ potpisivali su Ilja Erenburg i El Lisicki.
Zenit je svojom platformom i estetskim programom, posebno tipografskim rešenjima, okupio sve relevantne jugoslavenske i mnoge međunarodne autore. Među saradnicima su povremeno bili i Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Marijan Mikac, Dragan Aleksić, Stanislav Krakov, Vilko Gecan, Dragan Bublić, Josif Klek, France Kralj, Albin Čebular, kao i zavidan broj internacionalnih imena, od kojih su mnogi bili u neposrednom kontaktu sa Micićem - Vasilij Kandinski, Kazimir Maljevič, Aleksandar Blok, Avgust Černigoj, Valter Gropijus[5] Aleksandar Arhipenko, Filipo Tomazo Marineti, Ruđero Vazari, Sofronio Pokarini, Rober Delone, Lajoš Kašak, Laslo Moholji Nađ, Karl Ajnštajn, Josef Kalmer i mnogi drugi značajni predstavnici avangarde dvadesetih. Prilozi su su objavljivani na izvornim jezicima autora.
Saradnja sa najistaknutijim srpskim modernistima (Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Stanislav Krakov) bila je kratkotrajna. Raskid saradnje izazvalo je objavljivanje Manifesta zenitizma juna 1921, čiji su autori Ljubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin.
Izdavačka delatnost
Pored časopisa, kao glavnog izvora zenitističkih ideja, postojala je Biblioteka „Zenit“, koja je objavljivala knjige saradnika: Micića, Gola, Poljanskog, Marijana Mikca i anonimnog autora dela pod nazivom „Metafizika ničega”. Veliki izdavački poduhvat predstavljao je album „Arhipenko – Nova plastika”, sa predgovorom Ljubomira Micića. U njemu su naznačeni principi zenitističke skulpture zamišljene kao nemimetičke, nove forme inspirisane Arhipenkovim delima.