Vrsta: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 233
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Kaligrafija (od Grčkog κάλλος kallos `lepota` + γραφή graphẽ `pisanje`) je umetnost lepog pisanja koja vodi poreklo iz Kine. Ona je dizajn i izrada slova sa širokim šiljatim instrumentom, četkom, ili drugim instrumentom za pisanje.[1]‍:17 Savremena definicija kaligrafske veštine je „umetnost davanja forme znakovima na izražajan, harmonistički i vešt način“.[1]‍:18 Stil kaligrafije je opisan kao ruka ili alfabet.

Kaligrafija se proteže od funkcionalnih i ručnih zapisa do prefinjenih umetničkih komada, gde ručno pisani tragovi uzimaju prvenstvo nad čitkim pisanjem.[1][2][3] Veština kaligrafije se razlikuje od tipografije i neklasičnih ručnih pisanja. Osobenosti su istorijski podeljene, tečno i spontano, improvizovane u momentu pisanja.[4][5][2][6]

Kaligrafija se nastavlja do izvestačenog načina izražavanja u formama različitih pozivnica, slovnog dizajna/tipografija, originalnih ručno pisanih natpisa, logo dizajna, ovlašćene kaligrafije umetnosti, uverenja, mapa i drugih radova koji uključuju pisanje (na primer Prikaz slovne umetnosti). Ona se isto tako koristi za pozorišne i pokretne slike za film i televiziju, svedočanstva, uverenja o rođenju i smrti, mape, i druge pisane dokumente.

U azijskoj kaligrafiji najčesće se koriste četkice za mastilo pri pisanju kineskih znakova (zvanim „Hanzi“ u kineskom, „Handža“ u korejskom, „Kandži“ u japanskom, i „Han Tu“ u vijetnamskom). Kaligrafija (u kineskom 書法, u korejskom 書藝, u japanskom 書道) znači „put pisanja“). Smatra se najvažnijom umetnošću istočne Azije i najprefinjenijom formom istočnoazijskog slikanja.[9]

Kaligrafija je takođe uticala na nastanak monohromatičnog slikanja Suibokua, koje koristi slične alatke i tehnike. Kaligrafija je uticala na najvažnije stilove umetnosti u istočnoj Aziji, uključujući sumije, stil kineskog, korejskog i japanskog slikanja u potpunosti zasnovanog na kaligrafiji....


Nenad Burgić rođen je 12. aprila 1952. godine u Brusu.

Osnovnu školu je učio u Brusu, gimnaziju u Kraljevu.


Za svo vreme školovanja bio je odličan đak, Vukovac, pokazavši prirodnu bistrinu uma i vanserijsku inteligenciju.

Đak generacije sa sedam diploma. Ekonomski fakultet je završio u Beogradu, diplomirao sa ocenom 10 u 23. godini života. Služio je JNA u Sarajevu a po odsluženju vojnog roka proizveden u čin p.poručnika.

Zaposlio se u SSIP-u 1979. godine. Akreditovan kao diplomata odlazi u Tokio za atašea za privredu.

S obzirom da je izučavao filozofiju i kulturu Dalekog Istoka posle nekoliko meseci dobija poslove atašea za kulturu i štampu, tako da je uspešno obavljao poslove i iz ove oblasti.

Bio je poliglota, govorio je pet jezika: engleski, francuski, ruski, japanski i kineski.

U Japanu je boravio četiri godine, od 1979. do 1983 i jedini je od svih službenika u našem predstavništvu govorio japanski.

Nenad Burgić je bio čovek posebne vrste, pa i diplomata posebne vrste što nam govore i mnogobrojni događaji. Jedan od tih događaja je i onaj kada je Zoran Đorđević, dopisnik „Tanjuga“ iz Pekinga, otišao u Tokio na izlet.

Potražio je Nenada Burgića, čiji je stan bio svratište i konačište za sve one koji su se zadesili u dvanaestmilionskoj japanskoj prestonici, a nisu imali gde da spavaju.

Sećanje na Nenada –Nešu Burgića 3Usput, gledajući izloge, Zoranu je zapala za oko fotografija lepe Japanke sa bluzonom od jugoslovenske zastave: trobojka i crvena komunistička petrokraka u sred srede proameričkog, antikomunističkog Japana! Brže-bolje, Zoran je kupio tu fotografiju, a onda je video da nije morao da žuri nije bilo knjižare ni kioska u kojoj ista nije mogla da se nađe.

Elem, upoznavši Nenada Burgića, Zoran mu je pokazao tu „atrakciju“, a onda saznao da je ideja potekla od Nenada, da ju je ostvarila najpoznatija japanska modna kreatorka, a bluzon nosi najpopularnija japanska pevačica.

Nenadova ljubav prema filozofiji, kulturi i jezicima Dalekog Istoka počela je mnogo pre 1979. godine, od kada je na četvorogodišnjoj službi u Tokiju.

U Japan je već otišao sa objavljenom zbirkom japanske poezije „Zatvorena (otvorena) knjiga“, a za knjigu „japanskih“ stihova, haiko-poezije „Oluja u planini“, dobio saveznu nagradu (čiji je novčani deo odbio).

Službovanje u Tokiju iskoristio je za više boravka u Kini, čiji je jezik takođe naučio i čija ga je kaligrafija posebno zainteresovala.

Beogradska „Naučna knjiga“ i kraljevačko „Slovo“ objavili su mu 1988. godine grandiozno delo, jedino te vrste u Jugoslaviji, „Kinesku kaligrafiju“. Objavljivao je tekstove u jedinom jugoslovenskom časopisu te vrste, „Kultura Istoka“, bio je recenzent knjige Zorana Belića „Hod kroz bespuće ili Put moći – Izabrani spisi o borbi za duh“, držao je predavanja na beogradskom Filozofskom fakultetu, na raznim tribinama, bavio se grafikom i bio je jedan od najboljih umetnika „Galerije AUT“ u Grožđanima u Istri. Koautor je tokijskog izdanja „Narodne igre u Japanu“.

Interesujući se za kulturu dalekih naroda, produbljivao je i znanja o kulturi svog naroda i negovao svoje nacionalne korene i baštinu. Učeći od Kineza i Japanaca o njihovom pismu, poučavao je Kineze i Japance srpskoj ćirilici i srpskoj srednjevekovnoj kaligrafiji.

Na sve prijeme, na koje su Japanci, Kinezi, Indusi i drugi diplomatski predstavnici, sem evropskih i američkih, dolazili u nacionalnim nošnjama, pojavljivao se u šumadijskoj anteriji, vazenoj košulji i čarapama, opancima i ostalim detaljima srpske nošnje.Nije se kao neki, stideo svog seljačkog porekla i svoje „seljačke nacije“, već naprotiv, izuzetno se ponosio svojim korenima i u njima video mnoge vrednosti, nedostupne samo skorojevićskom oku.

Kada se vratio iz Japana dobio je mesto sekretar-savetnik gde je ostao sedam godina, sve do 1990. godine. Zagonetna smrt ga je presekla u najlepšim godinama života i stvaralaštva.

Napisao tri knjige: Otvorena – zatvorena knjiga, Oluja u planini i Kinesku kaligrafiju.