Godina izdanja: 2018
ISBN: 978-86-6050-002-3
Autor: Domaći
Vrsta: Istorija srpske književnosti
Jezik: Srpski

Autor - osoba Konstantinović, Radomir, 1928-2011 = Konstantinović, Radomir, 1928-2011
Naslov O jednom ćutanju : eseji o modernoj književnosti XX veka / Radomir Konstantinović ; priredili Gojko Tešić, Iva Tešić
Vrsta građe esej ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 2018
Izdavanje i proizvodnja Šabac : Fondacija `Stanislav Vinaver` ; Beograd : Dan graf, 2018 (Novi Sad : Sajnos)
Fizički opis 495 str. ; 22 cm
Drugi autori - osoba Tešić, Gojko, 1951- = Tešić, Gojko, 1951-
Tešić, Iva, 1986- = Tešić, Iva, 1986-
Zbirka Sabrana dela Radomira Konstantinovića ; ǂtom ǂ20
Vinaverova biblioteka
(FSV; karton sa omotom)
Napomene Na omotu autorova slika
Tiraž 500
Str. 413-489: Napomene i beleške priređivača / Gojko Tešić, Iva Tešić
Registar.
Predmetne odrednice Konstantinović, Radomir, 1928-2011 – Eseji
Svetska književnost

Knjigu O jednom ćutanju čine eseji i kritike objavlјivani u časopisima i listovima u vremenskom rasponu od 1950. do 1968. godine, posvećeni skoro u celini modernoj srpskoj književnosti od 1919. (od Crnjanskog, Rastka, Vinavera, to jest od avangarde dvadesetih godina) do početka sedamdesetih godina 20. veka (do Vite Markovića i Jakova Grobarova). Izuzetak čini tematski blok pod naslovom „U slavu Tina Ujevića“ (6 tekstova), kao i kritički osvrti o Antunu Branku Šimiću i Dobriši Cesariću – dakle, o pesnicima koji pripadaju korpusu hrvatske književnosti.

Prolog ovoj hrestomatiji o modernoj srpskoj književnosti predstavlјa fundamentalni esej „Umesto uvoda: O jednom ćutanju“. Ovim tekstom Konstantinović je, već šezdesetih godina, pokrenuo jednu od klјučnih, još uvek spornih, tema srpske književne istoriografije, koja bi se mogla definisati kao svesna poetika krivotvorenja, odnosno ideološka cenzura koja je revnosno otpisala svakog pisca označenog, po merilima ostrašćenih književnopolitičkih ideologa posle Drugog svetskog rata, kao neprijatelјa sistema i države, izdajnika, kvislinga, profašistu itd. (najagilniji u tom poslu bili su, pre svih, Marko Ristić, Velibor Gligorić i Milan Bogdanović). Konstantinović je otvorio jednu važnu, i dalјe aktuelnu, temu svojom antologijom Ratni drugovi (izborom književne građe o Prvom svetskom ratu, o kome se, takođe, u poratnim godinama ćutalo!), koja se, nimalo slučajno, takođe iz ideoloških razloga, nije pojavila u drugom izdanju biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga.“

Naša literatura o Prvom svetskom ratu, toj epohi velikog preobražaja, obilnija je nego što se misli, ali ona je, osim u dva ili tri više-manje poznata slučaja, literatura fragmenta: jedna velika epoha prepuštena je nedovolјnoj snazi drugorazrednog pisca. Tako se dogodilo da je čovek, taj pravi „sadržaj“ ovoga rata, onaj sa Cera, ali i onaj iz Albanije, izražen površinski, događajem kroz koji je prošao, ali ne i njegovim doživlјajem; u stvari, taj čovek ostao je enigma, jedna od najvećih zagonetki našeg duha. On je tamno prisustvo, avet rođena u nepreciznosti, u nesaopštenosti. Na naše oči, iz dana u dan, već pedeset godina, taj čovek sve dublјe tone u ćutanje.

Ne radi se, naravno, samo o literaturi, koja nikada i nije samo „literatura“. Radi se o nečem dublјem, i sudbonosnijem (a čije posledice nemoguće je previđati više): čitav jedan svet prećutao je sebe. Otkuda to? I koji je to svet onda? Kakav smo to svet koji nema potrebu za izrazom, za neodolјivim jezičkim suočavanjem sa sobom, za jasnoćom? Sve je, pretežno, fraza ili retorika, tako da čovek može da posumnja: da smo, iznikli iz ove epohe, iz koje počinje naše novo, današnje evropsko stvaranje, mi svet koji se zadovolјava frazom, a ne stvarnim jezikom, i da zvučnom retorikom pokušavamo da prikrijemo suštinske, neprečišćene naše kolektivne sadržaje i račune.

Ja sam tražio odgovor na ovu sumnju.

(Radomir Konstantinović: „O jednom ćutanju“, 1965)

Što se tiče trećeg i, kao što kažete, „najdelikatnijeg pitanja“, koje je pitanje Dragiše Vasića, stvar stoji ovako: ja sam prozu Dragiše Vasića uneo u knjigu iz izrazito književnih razloga i po savesti književnika: ova proza je, uz prozu Crnjanskoga, bez svake sumnje, daleko literarno najbolјa od svega što je napisano kod nas o Prvom svetskom ratu: autentična inspiracija, ona je, uz to, oslobođena svakog nacionalizma i svake nacionalističke patetike. To je, čak, jedina naša „kritička“ proza u ovoj epohi, kao što je opštepoznato. Po tome se, osim tekstova Vuča i Rastka Petrovića, ona vidno izdvaja od drugih tekstova. Jedan izbor, koji bi se lišio ovakve proze, pisane 1916. i 1922. bio bi nepotpun i, osim toga, netačan. Pozvan da sačinim izbor naše literature o Prvom ratu, ja sam neminovno pozvan i da u ovaj izbor uvrstim Dragišu Vasića, i to među prvima. To mi nalaže moja intelektualna savest, i ja sam tako i postupio.. Međutim, u vezi sa objavlјivanjem dela Dragiše Vasića postoje i problemi i razlozi koji su vanliterarni, u vezi sa njegovim izdajničkim držanjem u vreme Revolucije. Ja razumem teškoću ovog problema, ali nisam nikako ni kompetentan ni pozvan da ovo pitanje rešavam, ni u kome pogledu i ni na koji način. […] Moje je da kažem da li ta dela zaslužuju, i u literarnom i u moralnom pogledu, dakle kao literatura, da budu štampana, i ja Vam ponavlјam ono što sam svojim izborom već rekao : da, što se tiče njihove objektivne literarne vrednosti, ona obavezno treba da budu objavlјena. Žao mi je što će Vam rešavanje ovog pitanja oduzeti vreme, što će usporiti rad na šampanju knjige, ali ne mogu Vam pomoći time što bih, pozvan da iznesem literarni sud o Vasiću, jednostavno odbacio tu prozu: jedan takav gest ne samo što bi se kosio sa mojom književničkom savešću, već bi bio i u koliziji sa mojim pozivom i mojom kompetencijom: redakcija je, ponavlјam, ta koja je pozvana da raščisti ovo pitanje.

(Iz pisma Radomira Konstantinovića Živanu Milisavcu)

Radomir Konstantinović (1928—2011), je bio srpski jugoslovenski književnik i filozof, član ANUBiH. Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici. Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda.
Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“.
Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3. 1. 1949.godine. Članska karta nosi broj 47.
U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom.
Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“.
Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana.
Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica.
Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta.
Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.
O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.`
Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.
Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Najznačajnija dela

`Biće i jezik“
Zbirke pesama
Kuća bez krova (Novo pokoljenje, Beograd, 1951)
Romani
Daj nam danas (Novo pokoljenje, Beograd, 1954)
Čisti i prljavi (Svjetlost, Sarajevo, 1958)
Izlazak (Srpska književna zadruga, Beograd, 1960)
Mišolovka (Kosmos, Beograd, 1956)
Esejistički i teorijski radovi
Ahasver ili traktak o pivskoj flaši (Prosveta, Beograd, 1964)
Pentagram, beleške iz hotelske sobe (Forum, Novi Sad, 1966)
Filosofija palanke (Treći program, br. 2, Beograd, 1969)
Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, osam knjiga (Prosveta, Beograd, 1983)
Dekartova smrt (Agencija Mir, Novi Sad, 1998)
Beket prijatelj (Otkrovenje, Beograd, 2000)
Miloš Crnjanski (Otkrovenje, Beograd, 2013) - posthumno
Na margini (University Press, Sarajevo 2013) - posthumno
Duh umetnosti (University Press, Sarajevo 2016) - posthumno

Kritike
Daj nam danas
`Ruka mi se i nehotice pruža Konstantinovićevom „Daj nam danas“. U sebi čujem ono Anino more, koje sam otrkio još pre dve godine, još dok se „Daj nam danas“ zvalo u rukopisu „Neumorno more“, taj izuzetan rukopis od 1000 stranica za koji je šteta što nije objavljen ceo, to Anino more u kome sam slušao, i slušam sva „mora“ ovoga sveta.`
Dušan Matić, Delo br.2, 1955.

Čisti i prljavi
`Bio sam i ostao ubeđen da su romani R. Konstantinovića, svaki na svoj način, jedna od najznačajnijih književnih potvrda njegovih polaznih teza i, što je bitnije, zreli i veliki rezultati naše literature. Potvrde njenog puta i jedan od izraza njene originalnosti i veličine.`
Oskar Davičo, u pogovoru za roman „Čisti i prljavi“, 1958.

Mišolovka
`Nipošto neću preterati ako kažem da je „Mišolovka“ Radomira Konstantinovića - roman-monstrum. To zapravo i nije roman u običnom smislu te reči (ničega u njemu nema što podseća na to), već izuzetan poseban fenomen. Nešto potpuno različito i izvan svega što smo uopšte čitali u našoj literaturi; ako je slično tvrđenje bilo izrečeno i za prvi Konstantinovićev roman „Daj nam danas“, onda ono tek sada ima puno opravdanje.`
Miloš I. Bandić, Mladost, 16. 10. 1956.

Ahasver ili traktat o pivskoj flaši
`Lucidnost, kojom Radomir Konstantinović proniče u nove prostore, i intelektualna i moralna hrabrost, kojom otvara ponore i nadnosi se na njih, čine njegovu prozu „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“ praznikom u kalendaru književnosti ne samo ovog jezika, praznikom koji ne mogu, neće, i ne treba da praznuju svi da bi bio praznik.`
Miloš Stambolić, Politika, 11. 10. 1964.

Pentagram
`Dogma i igra jesu nerazdvojni parteri u subjektivnoj drami saznanja. To je konačan zaključak ili dramski epilog „Pentagrama“, te ustreptale, emotivno obojene, intelektualne i saznajne igre. Težinu čiste apstrakcije pisac je preveo u intimnu dimenziju egzistencijalne drame. U osnovi ovih eseja je živo tkivo dramske dinamike dok se izmežu pojedinih eseja ostvaruje onaj odnos koji u strukturi romana postoji između pojedinih glava, što otkriva neslućene mogućnosti eseja: pred nama se zasniva esej kao roman, esej kao drama, esej kao subjektivna isposvest. Takvo strukturiranje eseja, i pored nadrealističkih i postnadrealističkih pokušaja, naša književnost do sada nije ostvarila.`
Zoran Gluščević, Politika, 21. 5. 1967.

Biće i jezik
`Biće i jezik“ jeste po mom uverenju, ne jedinstvena već i prva knjiga integralnog i kompleksnog filosofskog modela književne kritike u istoriji, i to ne samo srpske i ne samo jugoslovenske kritike, knjiga u kojoj je ostvarena jedna ogromna dijalektička sinteza pevanja i mišljenja, jedno veliko jedinstvo bića kao istorijske egzistencije/esencije i jezika, kako bismo hajdegerovski rekli, kao samogovora bića, tj. kao samogovora istorijske egzistencije/esencije.`
Georgi Stardelov, Književnost, 9-8, 1984.

`... U ovaj veliki podugvat, Konstantinović je krenuo u zrelim svojim godinama, sa iskustvom književnog poslenika koji je za sobom imao već tri decenije čitanja, studiranja, saznanja. On se svrstava među najobrazovanije naše savremenike. Posebno mu je 20. vek stalno polje istraživanja. On se u njemu kreće kao svaki oprobani majstor svoga zanata: pouzdano i oprezno. Smenjivali su se stilovi i mode, međusobno obračunavale dinastije, sukobljavale klase i staleži, sudarale ideologije; društvo je gotovo neprekidno ratovalo i u ratu i u miru. „Biće i jezik“ je je u stvari ključ za odgonetku te epohe i upravo otrkiva pravu istorijsku scenu svih tih ideja i sukoba...`
Miodrag Maksimović, Politika, 30. april, 1, 2. maj 1980.

`...`Biće i jezik“ je, u stvari, ključ za odgonetku te epohe (20. veka) i upravo otkriva pravu istorijsku scenu svih tih ideja i sukoba. To je svedočanstvo o jednoj epohi, ali krcato dokumentima; to je velika freska pesničkih sudbina, više ili manje obdarenih ljudi, ali istovremeno s vidljivim pečatima svih društvenih mena. To je zaista stvarna književno-filosofska topografija ovoga društva od početka veka do naših dana, sa svim bremenom njegovih složenih protivrečnosti. Delo velike intelektualne i moralne hrabrosti...`
Miodrag Maksimović, Politika, 30. april, 1, 2. maj 1980.
Nagrade
Nagrada Beogradskog univerziteta za poemu „Srce u plamenu“, 1949.
Nagrada Udruženja književnika Srbije za roman „Daj nam danas“, 1955.
NIN-ova nagrada kritike za roman „Izlazak“, 1961.
Nagrada sarajevskog časopisa „Izraz“ za najbolji esej godine „Gde je Tolstoj“, 1962.
Nagrada „Đorđe Jovanović“ za „Filosofiju palanke“, 1971.
Godišnja nagrada Radio Beograda za ` Filosofiju palanke`, 1971.
Oktobarska nagrada grada Beograda za eseje objavljenje u časopisu „Treći program“, 1972.
Diilpoma sa medaljom Matice srpske povodom njene stopedesetogotišnjice, 1976.
NIN-ova nagrada „Dimitrije Tucović“ za eseje objavljenje u časopisu „Treći program“, 1979.
Nagrada „Braća Šimić“ za esej o Hamzi Humi, 1979.
Sedmojulska nagrada SR Srbije, 1981.
Odlikovanje `Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom“, 1981.
Nagrada željezare Sisak za esej o Oskaru Daviču, 1981.
Nagrada grada Beograda za izdavački poduhvat izdavačkim preduzećima „Prosveta“, „Rad“ i `Matica srpska` za delo „Biće i jezik“, 1983.
Plaketa grada Beograda, 1984.
Nagrada „Miroslav Krleža“ za knjigu eseja „Biće i jezik“, 1985.
AVNOJ-eva nagrada za književnost, 1985.
Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića
U Subotici je u februaru 2013. godine osnovan Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Ideja o nizu aktivnosti i manifestacija kojima bi se negovao i čuvao literarni, filozofski i uopšte intelektualni rad i angažman Radomira Konstantinovića javila se neposredno po njegovoj smrti, a za članove tog saveta izabrani su književnici, kulturni radnici i javne ličnosti koje su bile Konstantinovićevi bliski saradnici, ili su se pak profesionalno bavili njegovim radom.
Predsednica saveta je Latinka Perović, a članovi su: Živan Berisavljević, Oto Tolnai, Laslo Vegel, Gojko Tešić, Radivoj Cvetićanin, Ivan Milenković, Boško Krstić, Boško Kovačević, Aleksandra Đurić Bosnić, Branislav Grubački Guta i Dragan Rokvić. Počasni član je Milica Konstantinović.
Od aktivnosti saveta izdvaja se Međunarodni okrugli sto ”O duhu otvorenosti (dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića)” održan u Kelebiji 27. marta 2015.
Nagrada ”Radomir Konstantinović”
Međunarodna nagrada `Radomir Konstantinović` dodeljuje se svake druge godine u Subotici 27. oktobra (na godišnjicu smrti).
Nagrada `Radomir Konstantinović` za 2015/2016. godinu pripala je filozofu iz Beograda Miloradu Belančiću za delo ”Mi pa mi (ili: o srpskom stanovištu)” i književniku iz Zagreba Slobodanu Šnajderu za roman ”Doba mjedi”.
Nagrada `Biće i Jezik`
Godišnja nagrada `Biće i jezik` za 2016. godinu, koju dodeljuju Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića i Zavod za kulturu Vojvodine, pripala je Stefanu Janjiću iz Novog Sada za esej Svodljivost i fraza.
Spomen ploča
Spomen ploča na Konstantinovićevoj rodnoj kući u Subotici otkrivena je 27. marta 2015.
MG54