ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1953
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Autor - osoba Ristić, Marko
Naslov Predgovor za nekoliko nenapisanih romana i Dnevnik tog predgovora : (1935) / Marko Ristić
Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1953
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1953 (U Beogradu : Jugoslovensko štamparsko preduzeće)
Fizički opis 160 str. ; 18 cm
Zbirka Biblioteka Putevi ; 7

NAPOMENA
Ovaj „Predgovor“ i „Dnevnik“ koji mu sleduje nisu postali kao dva odvojena spisa: prvi je sastavni deo drugoga, drugi prvoga. Iz svog „logarskog rukopisa`, pisanog u Sloveniji u avgustu 1935, izdvojio sam, krajem 1935, prvi deo, onaj koji je imao esejistički karakter, redigovao ga i dopunio, dodao mu, kao neku vrstu prologa, jedan svoj odlomak iz 1934, napisao „Privremeni zaključak`, i tako, za zagrebački „Almanah savremenih problema“ (III, 1936) pripremio ono što se i tamo i ovde zove „Predgovor za nekoliko nenapisanih Romana“. Drugi deo, to jest sve ono što je od „logarskog rukopisa` ostalo neobjavljeno, i što sam nazvao „Dnevnik Predgovora za nekoliko nenapisanih Romana“, zato što se tu javljaju izvesni elementi autobiografsko-hroničarskog karaktera, redigovao sam i dopunio (zabeleškama iz svog stvarnog Dnevnika iz 1935) tek nedavno, u svrhu komponovanja ove male knjige, kojoj mislim da nije sasvim bespredmetno što sam dodao dva svoja napisa iz 1924, jedan o Prustu, jedan o Džojsu, jer se onaj o Prustu, svojim predmetom, vezuje za „Predgovor“, i, baš time što je pisan na Plitvičkim Jezerima 1924, za jedan pasus „Dnevnika Predgovora“, a onaj o Džojsu, na žalost, nije ništa izgubio od svog čisto informativnog interesa (iako u njemu još nije moglo biti reči o poslednjem, fantastičnom i monumentalnom delu Džojsovom, koje je on započeo još 1922, a završio i objavio, pod naslovom „Finnegan’s Wake“ tek 1939, i koje je, pre nego što je objavljeno, i dok je u odlomcima izlazilo u časopisu „Transition“, bilo poznato kao Work in Progress. Džojs je i danas kod nas, uglavnom, nepoznat.
Sve ovo nije od naročitog značaja. Ali što je, verovatno, potrebnije naglasiti u ovoj završnoj napomeni, to je, još jednom, da je ovaj „Predgovor za nekoliko nenapisanih Romana“ pisan 1935, i da se ovde, i pored izvesnih stilističkih ispravki i kompozicionih preuređenja u njegovom drugom, ovde prvi put štampanom delu (Dnevniku), čitav taj spis objavljuje bez ikakvih bitnih izmena, onakav kakav je napisan pre ravno osamnaest godina. To znači da su ocene koje on sadrži, da je perspektiva iz koje je pisan, da su shvatanja i sudovi o vrednosti koji u njemu dolaze do izraza uslovljeni situacijom, na političkom i na kulturnom planu, kakva je ona bila godine 1935. Mislim da je potrebno još jednom skrenuti pažnju čitaocu da treba stalno da ima u vidu tu striktnu vremensku uslovljenost jednog teksta koji je, i pored svojih teoretskih ambicija i izvesnih subjektivnih i intimnih detalja, tako tesno vezan sa aktuelnošću. Bude li, u tom smislu, uviđavan, neće ga začuditi da se ovde, ne jedanput, o Andre Malrou govori kao o nekom ko i kao čovek i kao pisac odlučno, jasno i nepokolebljivo stoji levo. Na primer. Mislim takođe, i to mi izgleda očevidno, da bi ova knjižica izgubila, uglavnom, svaki interes, da sam u ideološkom, u političkom ili u psihološkom smislu pokušao da je prilagodim današnjici, a pogotovu našoj, socijalističkoj jugoslovenskoj današnjici. Pre svega, ona više ne bi bila jedan dokument vremena, to svedočanstvo o jednom prilično karakterističnom stanju duhova u to vreme jačanja fašizma, s jedne, i antifašističke svesti i solidarnosti intelektualaca s druge strane. A to je, izgleda mi, glavni interes ove knjige. Osim toga, da sam u sadržini ma šta menjao, preinačio i prilagođavao, ne bih mogao to učiniti a da ne napišem, u svetlosti iskustva ovakvih osamnaest godina svetske i naše istorije, čitav ovaj „Predgovor“ iznova. Ne bi ga više bilo. A nije rđavo da se vidi, između ostalog, da su se izvesna pitanja u vezi, recimo, sa realizmom, sa tendencijom u književnosti, sa odnosima ideje i umetničkog dela, i tako dalje, već onda postavljala u obliku vrlo sličnom onom u kome se danas postavljaju, i da su se i izvesni odgovori na ta pitanja, još danas otvorena, već onda mogli naći i formulisati, i čiju umesnost današnjica, naročito s obzirom na potrebu borbe protiv ždanovštine, izgleda da nije opovrgnula. A bon entendeur salut!
Jula 1953.

Marko Ristić (20. jun 1902 – 20. jul 1984) je bio srpski i jugoslovenski pesnik, vođa i glavni ideolog srpskog nadrealizma.
On, kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju (Od sreće i od sna, 1925; Nox microcosmica, 1956), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: Književna politika (1952) i Istorija i poezija (1962). U obema su najvećma sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima.
U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je on zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Umetnost se stvara iz najdubljih potreba života i izraz je težnje ljudskog duha za samootkrivanjem. Zato umetničko stvaranje mora biti neposredno, ničim nekontrolisano, ni zahtevima zdravog razuma, ni konvencijama estetike, ni praktičnim potrebama društva, jer sve to ograničava slobodu stvaranja, bez koje nema prave umetnosti. Estetika se bavi samo onim što je spoljašnje, zanatsko, tehničko, a bit je umetnosti u unutrašnjem, spontanom, iracionalnom, biti umetnosti jeste poezija. Drugi bitan sastojak svake velike umetnosti jeste humor. Ristić je u njemu video podsmeh besmislu sveta i istovremeno naročit oblik otkrivanja dubljih aspekata stvarnosti. Kao najviši kvaliteti umetnosti, poezija i humor imanentni su stvarnosti, oni su deo života, a umetnost ih samo otkriva, ističe, pojačava, čini ih predmetom intenzivnog doživljaja. Polazeći od tog shvatanja, Ristić je došao do paradoksalnog razrešenja osnovne dileme 30-ih godina, dileme o angažovanoj literaturi. Poezija teži istom cilju kojem stremi svak moralna i socijalna akcija: potpunom oslobođenju čoveka, samo što ona tom cilju ide vlastitim putem. Otuda, ukoliko izražava unutrašnje biće čovekovo, poezija se „izjednačava sa moralom“, dok prestaje biti moralna ako se podredi društvenom moralu i utilitarnim ciljevima. Na isti način, pravi pesnik samom je suštinom svog dela revolucionaran, jer teži istom cilju kao i revolucija, totalnom oslobođenju čoveka, a prestaje to biti u trenutku kada svoje stvaranje podredi spoljašnjem diktatu, kad postane glasnogovornik određene ideologije, partije itd. Drugim rečima, poezija ima moralni i socijalni smisao samo kada ne služi ni moralnim ni socijalnim nego svojim vlastitim, pesničkim ciljevima (Moralni i socijalni smisao poezije, 1934; Predgovor za nekoliko nenapisanih romana, 1935; Istorija i poezija, 1935. i dr.).
Tih stavova Ristić se držao i u svojim kritikama i polemikama. Uvek je isticao značaj poezije i poetskog, nezavisno od toga je li delo u stihu ili u prozi. U kritičkim ocenama pokazivao je izoštreno osećanje za vrednosti ali istovremeno, kada su bila u pitanju njegova teorijska opredeljenja ili čak njegov lični odnos prema piscima, znao je biti dogmatski isključiv, ličan, često nepravičan. U njegovom stilu spajaju se intelektualni s emocionalnim kvalitetima. Svoje stavove umeo je iskazati precizno ali i sugestivno, poetski nadahnuto. Kritički prikazi, naročito oni objavljeni u novinama, odlikuju se kratkoćom, sažetošću, britkošću i štedljivošću izraza, dok su ogledi o piscima, književnim pojavama i teorijskim pitanjima, obično veoma opširni, često pisani tehnikom montaže. Najbolji je u esejima, gde su teorijski stavovi i kritičke analize povezane s ličnim iskustvima i doživljajima autorovim. U tim sintezama esejističkog, kritičkog i autobiografskog Ristić je ostvario izuzetne domete modernog srpskog eseja.
Bio je ambasador Jugoslavije u Francuskoj od 1945. do 1948. godine, a potom predsednik Komisije za kulturne veze sa inostranstvom. Bio je dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti i Saveta federacije.
Bio je oženjen Jelicom Živadinović - Ševom Ristić.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

džejms džojs, marsel prust, antiroman, nadrealizam, bez mere, avangarda...
MG47