Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Odlično stanje

Jan Kot - POZORIŠTE ESENCIJE
i drugi eseji
(Prosveta, Beograd, 1986, broš, 209 str.)

Jan Kot (polj. Jan Kott, Varšava, 27. oktobar 1914 — Santa Monika, 23. decembar 2001.) bio je poljski esejista, prevodilac, književni kritičar, pesnik, teatrolog i politički aktivista. Rođen je u sekularnoj jevrejskoj porodici, u kojoj je dobio široko humanističko obrazovanje. Iako je nakon Drugog svetskog rata podržavao komunizam u Poljskoj, Jan Kot je 1957. nakon snažnih represija istupio iz komunističke partije, da bi zatim emigrirao za Ameriku. Slavu je stekao zbirkama eseja: Šekspir naš savremenik (1961), Jedenje Bogova (1986) I dalje šekspir (1992). Ovi eseji izvršili su snažan uticaj na savremene interpretacije šekspirovih i starogrčkih komada, što je Jana Kota načinilo jednim od najuticajnih šekspirologa i teatrologa druge polovine dvadesetog veka.

Srpski prevod najpoznatijeg Kotovog dela Šekspir naš savremenik izašao je 1964. godine, u prevodu Petra Vujičića. To je bio jedan od prvih prevoda ove knjige na neki strani jezik. Veliki broj njegovih eseja je vremenom preveden na srpski jezik, što u vidu celokupnih zbirki, što u obliku pojedinačnih eseja u različitim zbornicima i časopisima.

Kot je rođen u Varšavi 1914. godine, u jevrejskoj porodici. Studirao je prava i romanistiku u Varšavi, Parizu i Lođu.[1] Tridesetih godina se priključio komunističkoj partiji i aktivno je učestvovao u odbrani Poljske od nacista. Nakon kapitualacije Poljske prelazi u Sovjetski Savez, gde se priključio partizanima. Po završetku Drugog svetskog rata prvenstveno je bio poznat kao glavni i odgovorni urednik časopisa Kuźnica, i kao jedan od vodećih teoretičara socijalističkog realizma.[2] Međutim, nakon razočarenja u komunističku revoluciju i usled sve veće represije, pobunio se protiv sovjetskog uticaja u Poljskoj. Izašao je iz komunističke partije 1957.[3]

Šekspir naš savremenik, zbirka eseja o Šekspirovim komadima, koja će ga proslaviti, izlašla je 1961. Izlazak knjige mu je omogućio da kao stipendista Fordove fondacije otputuje u SAD 1965.[4] Pošto je poljska vlast nakon tri godine odbila da mu produži pasoš, odlučio je da zatraži azil i državljanstvo SAD. U periodu od 1969. do 1983. predavao je na Stoni Bruk univerzitetu.[1] Kao pesnik, prevodilac i esejista, postao je jedna od najuticajnih figura poljske emigrantske škole u Americi. Umro je u Santa Monici usled srčanog udara 2001.

Stvaralaštvo
Iako je napisao nekoliko zbirki poezije i autobiografiju, Jan Kot je priznanje stekao svojim esejima o poljskoj, engleskoj, francuskoj, japanskoj, starogrčkoj književnosti i posebno esejima o drami. Na polju eseja smatrao je sebe učenikom Tadeuša Želenjskog-Boja i Ježija Stempovskog.[5] Zbirke eseja: Šekspir naš savremenik, Jedenje Bogova, I dalje Šekspir, izvršile su jedinstven uticaj na interpretaciju klasičnih dramskih tekstova, i to posebno na interpretaciju starogrčkih i Šekspirovih komada. Razloge Kotove popularnosti treba tražiti u tome što su njegovi eseji napisani lako razumljivim stilom i nisu opterećeni akademizmom, zatim eseji su napisani iz perspektive savremenog čoveka, koji na klasične komade gleda u okviru horizonta njemu savremenih događaja, i konačno u njima su klasične drame dovedene u vezu sa egzistencijastičkim strujama i dramskim ostvarenjima 60-tih.[6] Poseban odjek je imao među rediteljima povezanih sa eksperimentalnim i alternativnim teatrom. Između ostalih, uticao je na: Pitera Bruka i Pitera Hola u Engleskoj, Arijanu Mnuškin u Francuskoj, Đorđa Strelera u Italiji, Andžeja Vajda i Konrada Svinarskog u Poljskoj itd.[7]

Jan Kot je bio pod snažnim uticajem marksističkih teorija, egzistencijalističke filozofije, učenja o arhetipu i Bahtinove koncepcije hronotopa i karnevala. Analizirajući Šekspirove istorijske tragedije na iskustvu Staljinovih zločina, Kot je skovao termin veliki mehanizam. Pod ovim terminom podrazumeva se mehanizam istorije sveden na ciklično ponavljanje, u kojem svaki uspon na vlast počinje kao pravedna borba protiv tiranije, a neminovno se završava u novom krvoproliću. Unutrašnja nužnost tog mehanizma, oličenog najeksplicitnije u Ričardu III, jeste u tome da novi vladar, gotovo nesvesno, počinje da čini ista zlodela protiv kojih se pobunio, sve dok ne dođe novi osvetnik i ne izvrši zlodelo na njemu, i tako unedogled.[8]

Njegov pristup je često bio komparativan, te je Šekspirove komade sagledavao u odnosu na druge drame. Tako je kralja Lira dovodio u vezu sa teatrom apsurda Beketa i Joneska, ali i epskim teatrom Bertolda Brehta, dok je Hamleta poredio sa Eshilovom Orestijom.[9][7] Šekspirove komedije nije čitao u sentimentalnom ključu, već je u njima istraživao melanholičnu i pesimističnu stranu, otvarajući pitanja rodnih uloga, mračnih strana erosa i karnevalizacije.[7]

Jan Kot je prevodio na poljski i engleski dela Denija Didroa, Žan Pol Sartra, Molijera i Ežena Joneska.

Karnevalizacija sekspir nas savremenik teorija drame barok moderne drame

Bm30