ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1953
Vrsta: Istorija svetske književnosti
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Белинский, Виссарион Григорьевич, 1811-1848
Naslov Studija o Hamletu : Močalov kao Hamlet / Visarion Grigorjević Bjelinski
Jedinstveni naslov Гамлет драма Шекспира-Мочалов в роли Гамлета. srpski jezik
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1953
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1953 (Beograd : Jugoslovensko štamparsko preduzeće)
Fizički opis 166 str. ; 18 cm
Drugi autori - osoba Kašiković, Tankosava, prevodilac. = Kašiković, Tankosava, prevodilac.
Zbirka ǂBiblioteka ǂPutevi ; 4

„Studiju o Hamletu“ V. G. Bjelinski je pisao 1837. godine i objavio je u celini, 1838. godine, u časopisu „Moskovski posmatrač“, čije je uređivanje preuzeo od Ševarova i Androsova. No i pre ove studije, u kojoj je prvi put izrazio svoje divljenje prema velikom engleskom dramatičaru, Bjelinski se bavio Šekspirovim dramama s kojima se upoznao u francuskom prevodu Gizoa.
Za pravilno razumevanje ove studije, potrebno je imati na umu da je u to vreme Bjelinski bio oduševljeni pristalica Hegelove koncepcije sveta. Izvesna idealistička shematičnost u ovoj književnoj raspravi, naročito u odeljcima gde kritičar prelazi sa konkretne analize na uopštena razmatranja i manje-više apstraktna zaključivanja, direktno je preuzeta iz Hegelove teorije o razvitku kroz suprotnosti. Isto tako, vehementan ton obračunavanja sa „francuskom estetikom“, u sumarnim i neobrazloženim sudovima, posledica je opredeljenja V. G. Bjelinskog za nemačku filozofsku misao onoga vremena.
Analiza „Hamleta“ koju Bjelinski daje bitno se razlikuje od jednostrane interpretacije romantičara i doktrinarno-shematskog tumačenja nemačke idealističke filozofije. Ali i Bjelinski, ma koliko da se od toga ograđuje, potpao je pod uticaj nemačke kritičke misli (od Getea do Hegela), koja je u ovoj Šekspirovoj drami prvenstveno obratila pažnju na glavno lice, na kraljevića Hamleta. A rezultati do kojih su došli moderni šekspirolozi, jasno govore o tome da se veličina i sjaj ove Šekspirove drame, da se čak sam karakter glavnog lica, složen iz toliko protivrečnih htenja i oprečnih raspoloženja, ne mogu shvatiti ako se nema u vidu kompleksna složenost uzajamnih odnosa svih lica.
Savremena sovjetska kritika, odnoseći se već godinama nekritički prema Bjelinskom, uništavajući njegove vrline prihvatanjem njegovih zabluda i ograničenosti, insistira na tome da je analiza Močalova kao Hamleta koju je dao V. G. Bjelinski obrazac stručne pozorišne kritike, zasnovane na tankoćutnom osećanju specifičnosti scenske estetike. Međutim, jedna ovlašna analiza strasnog oduševljenja V. G. Bjelinskog za Močalova kao velikog stvaraoca, pokazala bi, neobično brzo, da se u tom pogledu Bjelinski zadržava samo na idejnoj strani problema, da nije mogao ili nije uspeo da objasni i analizira specifičnu scensku lepotu Močalova kao glumca. U toj oblasti, nažalost, i on ostaje samo u onoj vrsti priznanja, koja više pokazuje oduševljenje pisca nego što ga uspeva da prenese na nas.

Bjelinski (Belinskij), Visarion Grigorjevič, ruski književni kritičar (Suomenlinna, švedski Sveaborg, Finska, 13. VI. 1811 – Sankt Peterburg, 7. VI. 1848). Suradnik časopisa Otečestvennye zapiski, a od 1847. suurednik Sovremennika. Polazeći od njemačke filozofije (F. W. J. Schelling, J. G. Fichte, G. W. F. Hegel, L. Feuerbach), pratio je rusku književnost od romantizma (Književna maštanja – Literaturnye mečtanija, 1834) do tzv. naturalne škole, kojoj je položio teorijske temelje (Pogled na rusku književnost 1846. godine – Vzgljad na russkuju literaturu 1846. goda, 1846). Bio je protivnik »slavjanofilstva«, smatrao je da prije europeizacije u XVIII. st. ruska književnost nije ni postojala i da je tek s Puškinom dosegnula visoke vrijednosti. Kada je autor Mrtvih duša kao publicist pokleknuo pred ruskim kmetskovlasničkim sustavom i pravoslavljem, uputio mu je Pis’mo Gogolju (1842), koje je, izvan dosega cenzure, postalo programom ruske slobodne misli. Ideje Bjelinskoga o književnosti kao »mišljenju u slikama« te o njezinim spoznajnim vrijednostima postale su vodećim idejama radikalne ruske kritičke misli (N. G. Černiševski, N. A. Dobroljubov), a na njih su se pozivali i ruski marksisti (G. V. Plehanov). Bjelinskomu je pripisana teorija ruskog realizma, pri čemu se zanemarivalo njegovo poimanje funkcije književnosti u tumačenju društvenih pojava, a ne u poučavanju. Bjelinski je filozofskom razinom diskursa odredio jezik i pojmovlje ruske književne kritike, a njegove estetske prosudbe o A. S. Puškinu, M. J. Ljermontovu, A. V. Koljcovu, N. V. Gogolju i nastupu F. M. Dostojevskog, premda u XX. st. osporene, bile su ipak temeljito obrazložene.
MG40