ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1985
Autor: Domaći
Vrsta: Razgovori
Jezik: Srpski

Na jednoj stranici trag hemijske olovke (v. sliku)

Autor - osoba Matić, Dušan, 1898-1980 = Matić, Dušan, 1898-1980
Ređep, Draško, 1935-2019 = Ređep, Draško, 1935-2019
Naslov Sve ruže Srbije : razgovori sa Matićem / [intervju vodio] Draško Ređep ; [fotografije Ivo Eterović, Duško Jovanović]
Vrsta građe intervju
Jezik srpski
Godina 1985
Izdavanje i proizvodnja Aranđelovac : Napredak, 1985 (Aranđelovac : Napredak)
Fizički opis 121 str. : ilustr. ; 25 cm
Drugi autori - osoba Eterović, Ivo, 1935-2011 = Eterović, Ivo, 1935-2011
Jovanović, Duško
Zbirka ǂBiblioteka ǂVenčac
ISBN (Broš.)
Napomene Tiraž 2.000
Predmetne odrednice Matić, Dušan, 1898-1980 – Intervjui
Srpska književnost – Nadrealizam – 20. v.

Draško Ređep (Osijek, 3. decembar 1935 — Novi Sad, 29. januar 2019) bio je srpski književnik. Kao esejist, književni i likovni kritičar i intelektualac, živeo je i stvarao u Novom Sadu.
Dugogodišnjim prisustvom i radom, na srpskoj i jugoslovenskoj literarnoj sceni ostavio je značajan trag i smernice za nova tumačenja naše i regionalne književnosti i njene istorije. Dve godine je bio u žiriju NIN-ove nagrade tokom koje su laureati bili Miloš Crnjanski i Danilo Kiš, 1971. i 1972. godine.
Radio je kao profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Dobitnik je mnogih društvenih priznanja, dajući doprinos afirmaciji i zajedništvu rusinske, mađarske i slovačke kulture na našim prostorima. Od 2011. bio je glavni urednik Književne opštine Vršac, i višegodišnji je predsednik za dodelu nagrade Vukove zadužbine za umetnost, aktivan u književno-izdavačkoj delatnosti.
Preminuo je 29. januara 2019. godine u Novom Sadu.

Objavljene knjige
Antologija Crnjanski, I izdanje 1993, II izdanje 2007.
Poslednja večera, Književna opština Vršac, 2004.
Minuli mrak (ogledi), Svetovi, 2004.
Antologija Tišma, Prometej — Novi Sad, 2006.
Kojih nema, (KOV), 2008.
Srpski sever, Pešić i sinovi, 2009.
Skela miruje, Azija putuje, (KOV), 2011.
Antologija Kapor II izdanje, Prometej — Novi Sad, 2012.
Antologija Antić, Prometej — Novi Sad, 2013.
S obe strane reke, Prometej — Novi Sad, 2013.
Devet boja Banata, Agora, 2014.
Izdavačka i kulturna delatnost
U okviru Književne opštine Vršac i izdavačke kuće Prometej iz Novog Sada, Draško se bavio istraživanjem domaće književnosti i mnogih pisaca koji je omeđuju, često izvan fokusa savremenog čitališta.
Godine 2017. o njemu je snimljen dokumentarni film „Svetionik kroz maglu ravnice”, u produkciji Kulturnog centra Novog Sada, reditelja Dušana Stojanovića. Svojim esejističkim knjigama, poput na primer „Poslednje večere”, daje doprinos impresionističkoj kritici i sagledavanju ličnog života i dela srpskih pisaca.
Njegova supruga bila je Jelka Ređep.

Književna opština Vršac
Književnu opštinu Vršac (KOV), čiji je glavni urednik od 2011. godine Draško Ređep, čine edicije „Nesanica”, „Atlas vetrova”, „Katedra Vasko Popa”, „Sterijana”.
KOV dugi niz godina dodeljuje Evropsku nagradu za poeziju, objavljuje časopis za poeziju, prozu i esejistiku, „Kovine”, koji izlazi dvaput godišnje; organizuje tribine „Sredom kod Sterije”, dane Petrua Krdua, performanse i hepeninge.

DUŠAN MATIĆ
(Ćuprija, 13.09.1898 — Beograd, 12.09.1980)
...Dušan Matić, pesnik mislilac, s intelektualnim i filosofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, kao što je u nas najčešće slučaj, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja Jedan vid francuske književnosti (1952), objavio je u pedesetčetvrtoj, a prvu pesničku knjigu, Bagdala (1954), u pedesetšestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe te oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije jesu: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Pesnik se ne razračunava samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Iz takvog odnosa nastale su njegove najpoznatije, `antipesme` — Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr., u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči. Unošenje socijalnih tema, karakteristično za 30-te godine, duboko je preobrazilo tu iznutra razbijenu poeziju, dalo joj čvrstinu i usmerenost. Pesma je dobila svoj predmet, svoj smisao, a pesnički revolt određeni sadržaj i svrhu. Poema Marija Ručara (1935) koju je napisao zajedno s A. Vučom, i nekoliko drugih pesama među kojima se izdvajaju Umro je Gorki i Broj 4-21-35 — (poslednja je posvećena anonimnoj devojčici poginuloj u Madridu) — spadaju u umetnički najzrelija ostvarenja međuratne angažovane poezije. Na socijalne pesme nastavljaju se pesme izazvane ratnim zbivanjima (ciklus `Zabeleženo 1941—1944` u Bagdali). One se ipak razlikuju od predratnih socijalnih pesama: nisu borbene i revolucionarno intonirane, nisu ni rodoljubive u tradicionalnom smislu. To je intelektualna poezija nadahnuta istorijom, poezija čoveka duboko zamišljenog nad sudbinom sveta, prelaz od angažovane poezije srednjeg perioda na intelektualnu poeziju ostvarenu uglavnom posle rata, u doba Matićeve pune stvaralačke zrelosti.
Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, a pre svih Sterije i Rakića. Sterija je pevao o prolaznosti svega, o razornoj sili vremena, razmišljanje o prošlosti dovodilo ga je do beznađa i pesimizma. Do istog stava dolazi i Rakić. Njega ne uznemiruje ono što je prošlo, nego oskudnost sadašnjeg trenutka, njegovo sivilo i beznačajnost. Matić nije zaokupljen ni prošlošću ni sadašnjošću, njega privlače večnost i beskraj. Nema ničeg što bi bilo sasvim završeno, konačno, uhvatljivo, jer je sve u promenama, svaki kraj je početak nečeg novog, drukčijeg. Beskraj i bdenje dva su pojma koja često susrećemo u Matićevim pesmama: u prvom je sadržano osnovno obeležje bića a u drugome pesnikov intelektualni stav. Njegove karakteristične zbirke jesu, uz Bagdalu i Buđenje materije (1959), s četiri pesme istog naslova, i Budna noć (1974). Matićeve pesme dolikuju se ne samo intelektualnom zrelošću, misaonom dubinom i dijalektičkim stavom nego i drugim kvalitetima: bogatstvom slika, neobičnom metaforikom, ponesenom rečitošću, stilskim izrazom koji je precizan, duhovit, asocijativan.
Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: Anina balska haljina (1956), Na tapet dana (1963), Proplanak i um (1969) i dr. U njima je razvio osoben stil po kojem se lako raspoznaje. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja — u njima srećemo britke sentenciozne formulacije koje se lako pamte i pogodne su za citiranje (npr.: `Poezija je neprekidna svežina sveta`, `Roman je matura svake literature` i sl.). Matić se ogledao i u romanu. Opsežan socijalno-realistički roman koji je napisao u saradnji s A. Vučom, Gluho doba (1940), o Beogradu s početka ovog veka, deluje dosta površno i mlitavo. Njegov posleratni roman Kocka je bačena (1957) mnogo je više poetsko delo. Komponovano je od mnoštva fragmenata, od kojih su neki prave pesme u prozi. Uspelije je ipak u delovima nego u celini.
MG27