Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Vrsta: Teorija književnosti

odlično stanje
kao na slikama


Rolan Bart ZADOVOLJSTVO U TEKSTU, `Gradina`, Niš 1975. godine, format 20 cm, meki povez






Rolan Bart je neprevaziđeni osveživač književne misli. Koliko je odvažan u formulaciji
novih pravila razumevanja književnosti, toliko je i provokativan u odbacivanju starih. Čitati
ga znači biti naveden na bolje i prijatnije promišljanje na temu šta je književnost, kao i
na temu same prakse pisanja i njene uloge. Obnovio je književnu kritiku u Francuskoj i
ona je sada daleko raznovrsnija i praktičnija disciplina, nego što je bila pre. Širenjem prevoda
njegovih dela, on je i dalje obnavlja i izvan granica Francuske.
Bart to nije učinio tako što je konstruisao neki svoj jasan teorijski stav u pogledu knji-
ževnosti, i što ga se tvrdoglavo držao godinama. Upravo suprotno: čuven je po svojoj mobilnosti,
po načinu na koji konstantno nadilazi stara gledišta i to veoma često u neočekivanim
pravcima. Svaka njegova nova knjiga je veoma očigledan odlazak sa stare pozicije,
a ne konsolidacija prethodnih argumenata. Kod Barta ipak postoji izvesna konzistencija,
za koju se nadam da ću uspeti da je iznesem ovde, ali je nju lako izgubiti iz vida, pored
toliko mnogo privlačnih novina. Bart je bio rešen da zadrži svoj intelekt u pokretu i da ne
dozvoli svojim mnogostranim uvidima i projektima za interpretaciju književnih dela da se
komotno okoštaju u doktrinu.
Čini se da bi učinio sve samo da izbegne definisanje. „Teško podnosi sliku o sebi, pati od
toga da bude imenovan.“1
Iako je napisano u trećem licu, to je ono što on kaže o sebi u svojoj
neobičnoj biografiji Rolan Bart po Rolanu Bartu (1975). Ono protiv čega se bori jeste ideja
da mora da postane predmet pažnje, jer biti predmet isto je što i biti mrtav. Predmeti su
poznati, fiksni kvantiteti, bez misterije i potencijala za radikalne promene. Trebalo bi da
barem francuski intelektualci ovu fobiju smatraju bliskom, jer je imala veliki udeo u posleratnom
egzistencijalizmu, filozofskom pokretu koji je bio tako naširoko uticajan u Francuskoj
između 1945. godine do kasnih 50-ih godina XX veka.
Bart, koji je rođen 1915. godine, napunio je zapravo trideset godina do svršetka Drugog
svetskog rata, ali je patio od sušice i veliki deo vremena, između 1942. i 1947. godine, proveo
je u sanatorijumu, tako da je njegov intelektualni razvoj kasnio. Sartrovski egzistencijalizam
ga je duboko obeležio i njegovi tragovi su ostali, posebno u vidu ekstremne averzije
koju je stalno iznova ispoljavao, prema esencijalizmu, filozofiji kojoj je egzistencijalizam
oponirao. Esencijalističko stanovište iznosi da se unutar svakog pojedinca nalazi esencijalna
suština koja se ne menja i primorava nas da se, tokom naših života, ponašamo unutar
manje-više predvidljivih granica. To je deterministička filozofija. Nasuprot njoj, egzistencijalizam
propoveda potpunu slobodu pojedinca u stalnoj promeni, ne bi li umakao determinaciji
pomoću njegovih prethodnih i bilo kakvih konačnih definicija od strane drugih.
Egzistencija prethodi esenciji, prema Sartrovoj formulaciji – sve dok ne umremo, nema potrebe
da očvrsnemo u esenciju. Bart, poput Sartra, suprotstavlja fluidnost (pa čak i anarhiju)
1
R. Bart, Rolan Bart po Rolanu Bartu, „Svetovi“, Novi Sad, 1992, prev. M. Radović, 1992, str. 49. (Prim. prev.)
LICE
106
egzistencije rigor mortis-u esencijalizma, ponajviše zato što, opet sledeći Sartra, esencijalizam
vidi kao ideologiju koja neguje tradicionalni problem svih francuskih intelektualaca
– buržoaziju. U zaključku svoje najsurovije antiburžoaske knjige iz 1957. godine, šokantnih
Mitologija, on piše da su Esencije i Ravnoteže2
„nalik na astrološke znake buržoaskog univerzuma“.
Bart na izvestan način nadmašuje Sartra u odbojnosti prema esencijalizmu. Sartr, onoliko
koliko se može videti, priznaje ljudskom biću izvestan integritet ili jedinstvo, ali Bart
propoveda filozofiju dezintegracije po kojoj se pretpostavljeno jedinstvo svakog pojedinca
razlaže na mnoštvo (plurality) i svako od nas ponaosob postaje mnoštvo (many) umesto
jednog (one). Bart neće imati nikakvog posla sa jedinstvom (oneness), a posebno ne sa
Bogom, Jednim od Jednog, jer podržava sve što je mnoštveno ili diskontinuirano. Stoga je
biografija, kao književna forma, posebno neprijatna za njega, jer predstavlja krivotvorenu
integraciju svog subjekta. To je lažna komemoracija za živog pojedinca jer je logično i
nužno centripetalna, a to za Barta znači da je neiskrena prema životu. Njegova knjiga Sad,
Furije, Lojola iz 1971. godine, završava se kratkim delovima pod nazivima „Sadov život“ i
„Furijeov život“ koji ismevaju uvrežena pravila književnih biografija. Furijeov „život“, na primer,
nije ništa više do tuce naizgled nasumičnih činjenica ili utisaka pobrojanih pod brojevima
od jedan do dvanaest. Tako Bart ispunjava obećanje dato ranije u knjizi da će učiniti
svoje autore „prostom množinom čari“. A na isti način tvrdi da se, kao dobri Epikurejac,
raduje sopstvenom posthumnom razlaganju na elemente materije, s jedne strane, i razvejana
sećanja svojih živih prijatelja, s druge. Takva će biti podrška Prirode njegovom dubokom
skepticizmu prema ljudskom identitetu.3
Ova neobična sklonost ka mnoštvenom i centrifugalnom, kao suprotnost jedinstvenom
i koherentnom, vremenom je počela sve više da boji Bartove objavljene radove. To nije pomodno
verovanje, iako je pomodnije u ovim mahom materijalističkim vremenima, nego
što je to bilo ranije, niti je sve u svemu ubedljivo, s obzirom da ko god ga gaji tako tvrdoglavo
kao Bart rizikuje da ga drugi definišu kao pobornika nedefinisanosti. Bart je namerio
da verovanju, koje se smatra konvencionalnijim verovanjem kada je u pitanju identitet, suprotstavi
paradoks u starom smislu te reči, što znači mišljenje koje se protivi opšteprihva-
ćenoj mudrosti toga doba. Paradoks je zapravo uvek bio Bartov osnovni resurs. Svoj poziv
od početka svog spisateljskog života video je kao antitetski, kao suprot-stavljajući – dok
mu je glavni neprijatelj bila doksa, preovlađujući pogled na stvari koji obično preovladava
do te mere da ljudi postaju nesvesni da je to samo jedan od više mogućih drugačijih pogleda.
Bart možda nije u mogućnosti da uništi doksu, ali može da izuči njenu moć tako što
2
On se protivi Ravnotežama (Balances), jer one služe da se imobiliše um. Buržoaski mentalitet je, za
Barta, vešt u pronalaženju protivteža idejama ili fenomenima koji bi ih inače mogli poremetiti i
time poništiti. On ne voli tu vrstu mentalnog ekvilibrijuma.
3
Uporedi: „Da sam pisac, silno bih voleo da posle moje smrti, zahvaljujući staranju nekog prijateljski
raspoloženog biografa, moj život bude sveden na nekoliko pojedinosti, nekoliko sklonosti, nekoliko
naglasaka, na – da tako kažem – nekoliko „biografema”, dovoljno samostalnih i pokretnih da mogu
putovati izvan svake pojedinačne sudbine i dodirnuti, kao Epikurovi atomi, neko buduće telo kome
je suđeno isto rasipanje; jednom rečju, da to bude izrešetani život...” (Citirano prema: R. Bart, Sad,
Furije, Lojola, prev. I. Čolović, „Zodijak“, Beograd, 1979, str. 14-15)
107
će je lokalizovati, podvrgnuti njenom paradoksu. Predat, dakle, paradoksu, on je uistinu
taj koji je sposoban čak da se okrene protiv svojih pređašnjih stavova i da ih porekne.
Bart se može u potpunosti vrednovati tek kada se ima na umu da je on započeo sa sna-
žnim uzdrmavanjem ortodoksnih shvatanja književnosti, na kakva je nailazio u Francuskoj
kao mladić. Ta gledišta su ona kojih su se tvrdoglavo držali univerzitetski profesori književnosti,
a Bart je napravio ime kao pošast akademske kritike. Bio je u prednosti, jer on sam
nije bio univerzitetski profesor književnosti i, zaista, iako je završio kao profesor na Collège
de France, nikada nije imao običan posao predavača na francuskom univerzitetu, a ova
marginalna egzistencija, u institucijama poput Ecole Pratique des Hautes Etudes u Parizu,
pružila mu je istovremeno i slobodu i podsticaj da razvije nezavisnu teoriju književnosti,
teoriju koja pokušava, često uz veliku suptilnost i realizam, da premosti jaz koji je tradicionalno
zjapio između akademskog izučavanja književnosti i stvarne prakse pisanja.
Pritužbe protiv savremene kritike sa kojom je Bart otpočeo duboko su uticale na ono
što je pisao kasnije. Četiri su glavne. Prva: zamerio je književnoj kritici da je uglavnom neistorijska,
da postupa na osnovu pretpostavke da su moralne i formalne vrednosti tekstova
koje izučava bezvremene i da ni na koji način nisu zavisne od prirode društava u kojima
su napisani, objavljeni i čitani. Ovo je otvoreno marksistička ili, pošto Bart nikada nije bio
član Komunističke partije, recimo, neo-marksistička primedba. Odbacio je postojeće istorije
francuske književnosti kao beznačajne zapise imena i datuma – kao pozitivistička istorija
najbajatije sorte. Istoričari književnosti nisu počeli da poimaju da se izučavanje istorije
izmenilo i da bi usvajanjem metoda tako sjajnog istoričara kao što je Lisjen Fevr mogli početi
da shvataju ono što Bart zove la fonction littéraire (O Rasinu, 1963). Pod ovim podrazumeva
ulogu koju je književnost igrala u bilo kom datom društvu: koje društvene klase su pisale,
koje su kupovale knjige itd. Ovakva istorija književnosti kretala bi od ekonomskih i društvenih
faktora ka čistije književnim i mogla bi da pokuša da shvati dijalektički odnos između
književnosti i društva koje ju je proizvelo, ili između dva različita književna razdoblja.
Bartova prva objavljena knjiga, ili esej, Nulti stepen pisma iz 1953. godine napisana je
sa namerom da se pokaže kako bi moderna, marksistička istorija francuske književnosti
mogla da izgleda. To je zanimljiva knjiga, ali teško bi se moglo reći da je uspešna, delimično
zato što je bila prekratka da bi obavila ono što je Bart od nje tražio. Ona, ukratko, traga za
početkom i eventualnim krajem „buržoaskih svetih spisa“ (écriture bourgeoise), što je Bartov
opis onoga što bi drugi nazvali francuskim klasicizmom. Bartov klasični period je doba
buržoaske dominacije. Začudo, ništa mu nije prethodilo, jer pre otprilike 1650. godine „francuska
književnost još nije prevazišla problematiku jezika“, a za njom je, negde sredinom XIX
veka, usledila „kriza“ kada se buržoaska hegemonija urušila i kada su pisci umesto sa jednim
écriture, bili suočeni sa izborom između više écritures (pismo, rukopis), od kojih je svaki
na svoj način – „čin istorijske solidarnosti“. Usvajanje jednog pisma, a ne nekog drugog,
zahteva jedan od onih herojskih činova angažovanja ili „posvećenosti“, tako dragih Sartru
i egzistencijalistima. Oni koji su hteli da izbegnu tako veliku odgovornost, tražili su izlaz u
„praznom“ ili „neutralnom“ écriture, koji je bio toliko bezličan da se činilo da uopšte nema
nikakvih istorijskih odrednica. Ali to je, naravno, bila zabluda – bio je potpuno istorijski.
Bart za primer daje Kamija, pisca koji je do tad već raskinuo sa Sartrom, svojim prijateljem
sa levice.


strukturalizam poststrukturalizam tel quel zak derida jacques derrida o gramatologiji julija kristeva semiotika semiologija knjizevnost teorija knjizevnosti mitologija dekonstrukcija ...