ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287.
Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu.
Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama.

ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.