ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Vrsta: Teorija književnosti

Altera, 2012.
209 strana.

Sem pečata (ne biblioteke) i posvete autora na predlistu, veoma lepo očuvana.

`Potrebno je naglasiti da se Todorovićeva knjiga Vreme neoavangarde zasniva na njegovom ličnom i neposrednom iskustvu i mnogobrojnim vezama sa akterima neoavangarde u nas i u svetu. Ali, na jedan nepatvoren način, lišen frivolnih i lascivnih tema i dilema, dakle kao OTVORENI koncept i putokaz svima koji su se u neoavangardne tokove uključili ili, tek, pokušali da se uključe.
U tom, i ne samo u tom smislu ova knjiga odudara od mnogobrojnih sličnih knjiga onih kojima se Makijaveli uselio u glavu, pa ispisuju neku „novu istoriju“ savremene umetnosti, zasnovanu na dosezima tzv. Nove umetničke prakse , uglavnom iz 70ih i 80ih godina prošlog stoleća i milenijuma. Više ili manje ti domaći kunstistoričari sete se svega, osim signalizma, na ovim prostorima i podosta se pristrasno i navijački odnose prema drugim protagonistima neoavangarde.
U Todorovićevoj knjizi mesta se našlo gotovo za sve: od Raula Hausmana (Raoul Hausmann), kao izvornog aktera DADE i , zatim, Dr Klausa Groha (Klaus Groh) – Dr DADE, kao neoDADAiste i sledbenika Kurta Švitersa (Kurt Schwitters) i MERC pokreta, potom najistaknutijih protagonista eksperimentalnog pesništva u svetu, poput Prof. Dr Klausa Petera Denkera (Klaus Peter Dencker), čileanskog umetnika i pesnika Giljerma Dajzlera Guillermo Deisler), Žilijena Blena (Julien Blaine), jednog od najistaknutijih članova italijansko-francusko-belgijske grupe LOKOMOTIVE iz 70ih godina prošlog stoleća, pa teoretičara i pesnika Pjera Garnijea (Pierre Garnier) osnivača francuskog neoavangardnog pravca spacijlizma (Spatialism), Italijana Mikelea Perfetija (Michele Perfetti) i mnogih drugih. Naravno, nisu izostavljeni ni srpski umetnici, među kojima izdvajam, posebno, Marinu Abramović, Jaroslava Supeka i Andreja Tišmu.
Marina Abramović je – zajedno sa Zoranom Popovićem i Nešom Paripovićem – vrlo rano ušla u signalizam, već 197o. godine, zainteresovana za verbalno-vizuelna Todorovićeva istraživanja i rad sa kompjuterom. Zatim zainteresovana za njegovu knjigu Kiberno i za saradnju u časopisu Signal. Pod Todorovićevim uticajem interesovanja je usredsredila na rad s električnim računarom, kinetiku, ambijente, signalizam uopšte, sve u potrazi za SIGNALOM, slikama-porukama, slovima-porukama, linijama povezivanja i deljenja znaka i značenja, kako ja njeno istraživanje shvatam.
Marinin potonji angažman na svetskoj neoavangardnoj sceni poznat je najširoj javnosti, osobito u umetnosti performansa i bodi-arta, zapravo tragalački rad na preispitivanju mogućnosti i granica delanja sa telom kao ličnim prostorom umetničke akcije.
Jaroslava Supeka sam doživljavao ponajpre kao konceptualnog umetnika, ali i teoretičara, koji je, takođe rano ušao u signalizam,već 1973. godine. A 1981. Supek, koji se intezivno bavio vizuelnom poezijom, zajedno sa Todorovićem, realizovao je jednu od najboljih signalističkih izložbi u rodnim Odžacima, predstavivši samu elitu Signalizma. Tu su bili izloženi radovi (poezija, vizuelna poezija, konceptualna umetnost, mejl-art): Ljubiše Jocića, Marine Abramović, Ostoje Kisića, Milivoja Pavlovića, Spasoja Vlajića, Miroljuba Kešeljevića, Ranka Igrića, Radomira Mašića i mnogih drugih drugih saradnika Pokreta. Supek je bio i vrstan polemičar. Zdušno se zalagao za afirmaciju i odbranu signalizma od, u to vreme, učestalih napada.
Posebnu pažnju, u ovoj knjizi, u odeljcima Šest pesnika i Nova proza, Todorović je poklonio novoj gardi signalista koji su u Pokret ušli sredinom devedesetih godina prošlog veka i početkom novog milenijuma. To su pesnici, prozni pisci i esejisti: Ilija Bakić, Slobodan Škerović, Zvonko Sarić, Milivoj Anđelković, Bogislav Marković, Viktor Radonjić i Dejan Bogojević. U Bakiću i Škeroviću, Todorović vidi osnovne pokretačke i udarne snage nove generacije signalista.
Vidljivi znaci unutarnjih kreativnih vrenja, nisu baš uvek lako razumljivi tzv. običnom svetu, a svet neoavangarde i nije baš običan. Važno je, pak, da se „voda ne zamućuje da bi izgledala što dublja“, kako veli Fridrih Niče (Friedrich Nietzsche), važnija je aeracija – provetravanje vonjavog i učmalog u duhovnoj kulturi i umetnosti. Zato i postoji neoavangarda, zato je potrebna i hiperstimulacija svih čula – kako umetnikovih tako i posmatračevih (čitaočevih) – ali i razumevanje onog što čini univerzalnu matricu duše i duhovnosti umetnosti i umetničkog delanja. Jer vreme neoavangarde bi trebalo da bude i vreme odMRŽNjAvanja i preobražaja savremene umetnosti, jedan OTVOREN KREATIVNI PROCES. (Prozaonline)

Neoavangarda, Marina Abramovič, Ilija Bakić, književnost...