ISBN: Ostalo
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxx

Глас вапијућег у пустињи: Проповеди и поуке Митрополита Филарета Вознесенског, I део

udzbenički format
158 strana
2014g
Odlično očuvana

САДРЖАЈ

Предговор, 6
Житије блаженог Филарета исповедника, 14
Духовно завештање митрополита Филарета, 26
Празничне беседе, 40
Недеље пред Великим постом, 57
Велики пост, 71
Страсна седмица - страдања Господа за људски род, 108
Писма, посланице, 116


2006. године, десио се значајан и символичан догађај: у патријарашкој резиденцији Свето-Даниловског манастира, предстојатељу Руске Православне Цркве, патријарху Алексију Другом, били су предати владичански жезал и богослужбена одјејанија која су припадала поглавару Руске Православне Заграничне Цркве – митрополиту Филарету Вознесенском, као и део личне архиве Првосветитеља. Ове светиње донете су из Бостона (САД) у Москву, ради испуњења последње воље приснопамјатног владике Филарета. Тај чин постао је још једно сведочанство дуго очекиваног сједињења два дела Руске Цркве – Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, која се после 80 година (од Декларације митрополита Сергија, 1927. године) сјединила са Московском Патријаршијом РПЦ, на дан Вазнесења Господњег 17./4. маја 2007. године. Документ званичног сједињења - Акт о Канонском Општењу, су потписали патријарх Московски и целе Русије, Алексије Други и митрополит Источно-Амерички, Лавр – у име Руске Заграничне Цркве, у Москви.

Пред своју смрт, митрополит Филарет је завештао свом келејнику и најближем сараднику, протођакону Никити (Чакиров) да, када престане прогон Цркве у Русији, једно од два његова архијерејска одјејанија и жезал буду предати `Најсветијем Сверуском Патријарху када Господ ослободи отаџбину Руску и кад наступе благословени дани предсказани светим Серафимом Саровским Чудотворцем`, а друго да преда у Дивјејевску обитељ.

Протођакон Никита је чувао одјејанија до краја свог живота и пред смрт их је предао о. Роману (Лукјанов), настојатељу Богојављенског храма у Бостону, са речима: `...Кажи им коме су припадала и кажи им да смо их чували као зеницу ока и да је владика митрополит Филарет, када је савршавао чин прослављања Новомученика и Исповедника Руских, у својој састрадалној души преживљавао страдање сваког мученика и радовао се њиховој непоколебивости и верности истини. Митрополит Филарет је 1981. године савршио велико дело саборног и народног прослављања многомилионитог збора нових угодника Божијих` – написао је протођакон Никита у писму о. Роману, који је у новембру 2006.године одјејанија предао архимандриту Тихону (Шевкунов) као представнику патријарха Алексија Другог.

На тај начин, предајом и примањем одјејанија најжешћег противника и критичара Московске Патријаршије од стране Заграничне Цркве, које је претходило потписивању Акта о Канонском Општењу, извршено је символично помирење та два раздвојена дела Руске Цркве.

Да бисмо схватили значај овог догађаја, треба знати да је митр. Филарет био најнепомирљивији противник МП сво време свог предстојатељства РПЗЦ (21 годину), да је отворено тврдио да je Московска Патријаршија лажи-црква због свог отвореног служења богоборним властима у СССР које су прогониле веру и Цркву и да она нема благодат, позивајући се на каноне који заповедају свргавање епископа који су постављени захваљујући утицају светских власти. Митр. Филарет је то своје становиште излагао и усмено и писмено, што се може делимично видети и из писама објављених у овој књизи.

Нама није овде циљ да излажемо његово становиште, нити да га бранимо нити да га нападамо, саборни разум Цркве је већ дао суд по том питању али читалац треба да зна какви су били ставови митр. Филарета по овом питању да би могао да схвати значај овог преноса одјејанија као знака помирења - исцељења ране која је била најболнија рана руског народа осам деценија, као и да стекне тачан увид у његове ставове.

Митрополит Филарет је био светоотачки непоколебиви ревнитељ за чистоту Православља и очување древног руског црквеног предања, исповедник православног самодржавља (монархије) и непомирљиви борац против екуменизма и безбожног комунизма у његовој напаћеној отаџбини, и као такав већ је препознат широм православне васељене од стране многих поштовалаца.

РПЗЦ деценијама није хтела да ступи у канонско општење са Московском Патријаршијом, наводећи 4 основна услова које је МП требало да испуни да би могло да дође до поновног уједињења:

1. да се прославе Новомученици Руски, 2. одрицање од Декларације митрополита Сергија 3. да МП призна РПЦЗ за канонску цркву и 4. прекид делатности РПЦ у оквиру Екуменистичког покрета.

Као одговор, Московска Патријаршија је навела да су сви ти услови испуњени јер је:

1. 2000.год. на Јубиларном Сабору, РПЦ прославила 1154 подвижника вере и благочешћа као Новомученике и Исповеднике Руске.

2. У Разјашњењу Акта о Канонском Општењу, Московска Патријаршија изјављује да је `како у заграничниом делу Руске цркве, тако и – што је нарочито важно - унутар Русије, `Декларација` митрополита Сергија схватана од стране црквеног народа као болесни, трагични компромис, а не као слободни глас Цркве Христове. `Декларација` је сматрана за наметнути документ, који није изражавао слободну црквену вољу`.

Тачка 3 - подразумева се да МП потписивањем Акта прихвата РПЦЗ као канонску цркву, јер је и тај став, између осталог, био наметнут од стране безбожних власти, чији је притисак на МП трајао све до 1980-тих година (Московска Патријаршија, као и Цариградска, сматрале су РПЦЗ расколницима, `Карловачким расколом`, `Карловчанима`).

Као одговор на тачку 4, МП наводи да `Православна Црква искључује сваку могућност литургијског општења са неправославнима. Нарочито је недопустиво учешће неправославних у литургијским дејствима везаних за такозвана екуменистичка или међуконфесионална богослужења.` .

Са друге стране, што се тиче става РПЦЗ према МП, и сам Филарет је јавно говорио: `Наша Црква, да кажемо, никада до сада није то питање у форми заједничког разматрања и осуде изражавала, али ја сам убеђен да у тој самој совјетској лажи-цркви благодати нема и не може је ни бити, јер је одступила од верности Христу и тамо Христа Спаситеља нема и не може Га ни бити. То је моје дубоко уверење. Ја га никоме не намећем али говорим отворено онако како мислим`.

По питању благодатности МП, РПЦЗ се званично држала става који је изнео 1934.год. свештеномученик Кирил Смирнов, митрополит Казански, Мјестобљуститељ патријарха Тихона, који такође није примио Декларацију: `Тајинства које савршавају Сергијанци, правилно рукоположени за свештенослужење, несумњиво су спасоносна за оне који их примају са вером, у простоти без расуђивања и сумњи у њихову дејственост, и који чак ни не подозревају ништа нескладно у сергијанском устројењу Цркве. Али, истовремено, Она служе на суд и на осуду онима који их савршавају и онима који им приступају, а који добро поимају неправду која постоји у сергијанству, и својим непротивљењем тој неправди показују преступну равнодушност према поругању Цркве. Ево зашто православни епископ или свештеник треба да се уздржи од молитвеног општења са сергијанцима. То је неопходно и за мирјане који се свесно односе према свим појединостима црквеног живота.`