Godina izdanja: 2006
ISBN: 86-07-01659-8
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Prosveta 2006 233 strane

odlična očuvanost

Ovo je pre svega istorijsko-teološka studija o tome kako su Valentinijanci u 2. veku čitali Pavlove poslanice. Elen Pejgels ne tvrdi jednostavno da je Pavle bio „gnostik“ u kasnijem istorijskom smislu. Njena glavna teza je mnogo zanimljivija: isti Pavlovi tekstovi mogli su da budu tumačeni na veoma različite načine, a gnostički hrišćani su Pavla smatrali jednim od svojih autoriteta.

1. Rezime

Knjiga polazi od problema koji je dugo dominirao proučavanjem ranog hrišćanstva: pretpostavke da je Pavle bio protivnik „gnostika“ i da su njegove poslanice predstavljale odbranu pravoverne hrišćanske vere od gnostičkih ideja.

Pejgels tu sliku dovodi u pitanje.

Ona pokazuje da su Valentinijanci — naročito Valentin, Ptolomej, Herakleon i Teodot — Pavlove poslanice čitali kao izvor sopstvene teologije. Koristili su Pavlove izraze o duhu, tajni, mudrosti, znanju, telu, vaskrsenju, slobodi i unutrašnjem čoveku da razviju sopstveno tumačenje hrišćanstva.

Zbog toga se pojavljuje veoma zanimljiv paradoks:

Pavle može da izgleda kao prethodnik i gnostičkog i kasnije pravovernog hrišćanskog tumačenja.

Pejgls zato ne pokušava samo da odgovori na pitanje „šta je Pavle zaista mislio“, već proučava kako različite zajednice čitaju isti tekst i kako njihove teološke pretpostavke određuju ono što u tekstu vide.

To je jedan od najvažnijih doprinosa knjige.

2. Šta je ovde „gnosticizam“?

Važno je odmah napraviti jednu ogradu: „gnosticizam“ nije jedna jedinstvena religija ili potpuno homogena škola.

Pejgels se naročito usredsređuje na Valentinijance, koji su bili raznovrsna struja ranog hrišćanstva. Njihova misao pridaje veliki značaj gnosisu — unutrašnjem/spasonosnom znanju.

To znanje nije samo posedovanje informacija.

Gnosis predstavlja prepoznavanje sopstvenog duhovnog porekla i odnosa prema Bogu.

Čovek se, u ovom okviru, ne spasava samo prihvatanjem spoljašnje doktrine, već kroz buđenje i prepoznavanje duhovne stvarnosti.

3. Detaljniji pregled po poglavljima

Knjiga ima uvod, osam glavnih poglavlja posvećenih različitim poslanicama i završno poglavlje o gnostičkoj egzegezi Pavla. Sadržaj potvrđuje sledeći redosled: Rimljanima, 1. Korinćanima, 2. Korinćanima, Galatima, Efescima, Filipljanima, Kološanima i Jevrejima, nakon čega sledi zaključak.

Uvod — Pavle između gnostičkog i pravovernog hrišćanstva

Pejgls najpre postavlja istorijski problem.

U 2. veku postoje različite hrišćanske grupe koje tvrde da upravo one pravilno razumeju Pavla.

Sa jedne strane nalaze se Valentinijanci, koji Pavla smatraju svojim autoritetom.

Sa druge strane nalaze se crkveni pisci kao što su Irinej, Tertulijan i Origen, koji se suprotstavljaju gnostičkim tumačenjima. Llifetogether.group

Tako nastaje borba oko prava na tumačenje Pavla.

Ključno pitanje nije samo:

„Šta piše u Pavlovoj poslanici?“

nego i:

„Ko ima pravo da odredi šta Pavlova reč znači?“

I. Rimljanima

Poslanica Rimljanima je jedna od najvažnijih za gnostičko tumačenje.

Valentinijanci u Pavlovim razlikama između tela i duha, kao i između različitih oblika ljudskog postojanja, pronalaze osnovu za sopstvenu podelu ljudi na različite duhovne kategorije.

Posebno je važna ideja da Pavlov tekst može imati dublji, unutrašnji smisao koji nije neposredno vidljiv svakom čitaocu.

Gnostičko čitanje tako razlikuje:

spoljašnji smisao;

unutrašnji smisao;

telesnog čoveka;

duševnog čoveka;

duhovnog čoveka.

Pavlova teologija se tako čita kao tekst sa skrivenim slojem značenja.

II. 1. Korinćanima

Ovde postaje posebno važna Pavlova razlika između psihičkog i pneumatskog čoveka.

psihički čovek pripada nivou duše i spoljašnje vere;

pneumatski čovek pripada duhovnom nivou i sposoban je za dublje razumevanje.

Valentinijanci su ovu Pavlovu terminologiju koristili da obrazlože razliku između različitih nivoa hrišćanske zajednice.

Posebno su im značajni Pavlovi govori o:

mudrosti;

tajni;

duhu;

znanju;

duhovnom čoveku;

vaskrsenju.

Tako se Pavlova „mudrost“ može razumeti kao ezoterično znanje dostupno onima koji su duhovno pripremljeni.

III. 2. Korinćanima

U ovoj poslanici važna je tema otkrivenja.

Pavle govori o onome što je skriveno, o vizijama i o iskustvu koje prevazilazi obični ljudski način saznanja.

Za gnostičke tumače to predstavlja snažan argument da Pavlovo hrišćanstvo nije samo religija spoljašnje vere, već uključuje neposredno duhovno iskustvo i unutrašnje saznanje.

Ovde se posebno vidi važnost razlike između:

spoljašnje religijske poruke ↔ unutrašnjeg duhovnog iskustva.

IV. Galatima

Galatima su posebno važni zbog Pavlovog naglašavanja da njegovo jevanđelje nije jednostavno preuzeo od ljudi.

On govori o otkrivenju koje je primio od Boga.

To je za Valentinijance izuzetno važno.

Ako je Pavlovo znanje došlo kroz neposredno otkrivenje, onda njegov autoritet nije zasnovan samo na ljudskom prenošenju tradicije.

Zato Pavle može biti predstavljen kao inicirani učitelj koji poseduje dublje znanje.

Istovremeno, Galatima otvara i pitanje zakona i slobode.

Za gnostičko tumačenje, oslobađanje od spoljašnjeg zakona može dobiti dublji smisao: čovek prelazi od spoljašnje poslušnosti ka unutrašnjem poznavanju Boga.

V. Efescima

Ovde postaje naročito važan pojam tajne.

Pavlov govor o tajni koja je sada otkrivena može se povezati sa gnostičkom idejom da postoji skrivena duhovna istina koju ne razumeju svi na isti način.

Važna je i ideja „punine“ — plerome.

U valentinijanskoj misli pleroma označava božansku puninu, odnosno sferu božanskog postojanja.

Pavlovi izrazi o Hristu i punini mogu zato biti čitani u okviru veoma razvijene gnostičke kosmologije.

VI. Filipljanima

Posebno je važan Pavlov govor o poznanju Hrista, stradanju i vaskrsenju.

Gnostički tumači obraćaju pažnju na ideju da istinsko poznanje nije samo intelektualno.

To je egzistencijalno preobražavanje čoveka.

Znati znači učestvovati u stvarnosti koju čovek spoznaje.

Zato su:

znanje → preobražaj → spasenje

međusobno povezani.

VII. Kološanima

Ovde se ponovo pojavljuje tema kosmosa, sila i duhovnih vlasti.

Gnostički tumači Pavlove izraze o nevidljivim silama mogu povezivati sa sopstvenom slikom kosmosa, u kojoj između vrhovnog Boga i čoveka postoje različiti duhovni nivoi i sile.

Tu se pojavljuje i problem vlasti nad čovekom.

Čovek koji stekne duhovno znanje više nije potpuno zarobljen kosmičkim silama koje određuju njegovo neznanje i položaj.

VIII. Jevrejima

Iako danas većina proučavalaca Jevrejima ne smatra Pavlovom poslanicom, ona je bila deo korpusa koji su Valentinijanci koristili u svojoj egzegezi. Knjiga je upravo zbog istorije recepcije uključuje u analizu. HHumanities Hub+1

Posebno su važni:

odnos vidljivog i nevidljivog;

zemaljskog i nebeskog;

privremenog i večnog;

simbola i stvarnosti.

To odgovara gnostičkom načinu čitanja u kojem vidljiva stvarnost može biti znak dublje, nevidljive stvarnosti.

4. Zaključak — Gnostička egzegeza Pavla

Završni deo knjige vraća se glavnom problemu.

U 2. veku Pavle postaje predmet teološke borbe.

Valentinijanci ga čitaju kao učitelja dublje mudrosti.

Crkveni oci odbacuju takvo čitanje kao pogrešnu interpretaciju apostolskog učenja.

Ali upravo tu nastaje najvažniji zaključak Pejgls:

Ne postoji neutralno čitanje Pavla.

Svaki tumač u tekst unosi određene pretpostavke o:

Bogu;

čoveku;

spasenju;

telu;

duhu;

autoritetu;

znanju;

tradiciji.

Zato knjiga nije samo studija o gnosticizmu. Ona je istovremeno studija o samom procesu tumačenja religijskog teksta.

5. Najvažnija ideja knjige

Najvažnije je razumeti sledeći paradoks:

Valentinijanci nisu nužno odbacivali Pavla kao protivnika; oni su tvrdili da ga upravo oni pravilno razumeju.

To potpuno menja uobičajenu sliku „Pavla protiv gnostika“.

Umesto:

Pavle ↔ gnostici

dobijamo:

različita tumačenja Pavla ↔ borba oko toga koje tumačenje ima legitiman autoritet.

Zato je naslov „Gnostički Pavle“ namerno provokativan: on ne znači jednostavno „Pavle je bio gnostik“, već pre svega pokazuje kako je Pavle postao gnostički autoritet kroz određeni način čitanja njegovih tekstova.

6. Najvažnije filozofske/teološke suprotnosti — u jednom redu

gnosis (unutrašnje znanje) ↔ vera kao prihvatanje autoritativnog učenja — duhovni čovek ↔ psihički/telesni čovek — unutrašnje ↔ spoljašnje — skriveno ↔ javno — duh ↔ telo — punina (pleroma) ↔ kosmos — transcendentni Bog ↔ niže kosmičke sile — sloboda ↔ zakon — neposredno otkrivenje ↔ tradicija — ezoterijsko ↔ egzoterijsko — duhovno tumačenje ↔ doslovno tumačenje — unutrašnje spasenje ↔ spoljašnja pripadnost zajednici.

7. Ključne reči

Pavle

gnosticizam

gnoza

Valentinijanci

Valentin

Ptolomej

Herakleon

Teodot

Irinej

Tertulijan

Origen

rani hrišćani

Novi zavet

Pavlove poslanice

egzegeza

tumačenje

hermeneutika

otkrivenje

tajna

mudrost

znanje

spasenje

vera

duša

duh

telo

psihički

pneumatski

duhovni čovek

telesni čovek

gnoza

pleroma

kosmos

demiurg

arhoni

božansko

transcendencija

sloboda

zakon

otkupljenje

vaskrsenje

Hrist

Logos

unutrašnje znanje

ezoterijsko

egzoterijsko

simboličko tumačenje

alegorija

autoritet

apostolska tradicija

crkva

jeresi

pravoverje

raznovrsnost ranog hrišćanstva

sukob tumačenja

Elen Pejgels pokazuje da su Valentinijanci Pavlove poslanice čitali kao izvor duboke, duhovne spoznaje i sopstvene teologije, čime otkriva da je borba između „gnosticizma“ i pravovernog hrišćanstva u velikoj meri bila i borba oko toga ko ima pravo da određuje autentično značenje Pavlovih reči.