ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1996
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski
Autor: Strani

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Tumačenje Svetog Evanđelja od Mateja


retko ,rasprodano

vrlo dobro ocuvano ,sadrzaj je cist

Детаљни подаци о књизи
Naslov: Свети Теофилакт Охридски: Тумачење светог еванђеља од Матеја
Izdavač: Манастир Високи Дечани
Strana: 311 (cb)
Pismo: ћирилица
Format: 18x23.5 cm
Godina izdanja: 1996

Тумачења Светога Еванђеља и апостолских посланица од блаженог Теофилакта Охридског била су готово девет стотина година најомиљенија и најчитанија тумачења Светог Писма међу православним хришћанима Византије, Србије, Русије и Грчке. Својом целовитошћу, отачким ауторитетом и једноставношћу израза, ова дела постала су незамењиви приручници сваком хришћанину који жели да се упозна са дубљим значењем Христовог Еванђеља. Она нам омогућавају да Свето Писмо Новога Завета разумемо онако како су га разумевали Свети Оци, у духу православног Предања и упућују нас на практично испуњавање еванђелских заповести.


Двадесет седма глава: Исус пред Пилатом. Јудино самоубиство. Пуштање Вараве и осуда Христа. Мучење и распеће. Хула Јудејаца. Смрт и погреб Христа. Стража на гробу

1-2. `А кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народне против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику.`

Гледај, како је њима овладао ђаво и тера их да почине убиство у те празничне дане када је ваљало да приносе многе жртве за грехове других, у дане непорочности и чистоте. Уместо тога, они СУ везали Исуса и повели Га намеснику Пилату, пореклом са Понта, који је, као поданик Рима, послан за намесника Јудеје. Предали су, дакле, Господа Пилату под оптужбом да је бунтовник и да спрема заверу против цара.

3-5. `Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и поврати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси.`

Размисливши о ономе шта је учинио, Јуда се раскајао, али не на прави начин. Добро је себе осуђивати, али је ђаволско дело обесити се. Не могући да поднесе срамоту која га је чекала, Јуда је сам себе лишио живота, уместо да је заридао и измолио опроштај од Онога кога је издао. Неки кажу да је Јуда, будући среброљубив, мислио да ће му поћи за руком да добије сребрнике издајом Христа, и да Христос неће бити убијен, већ ће успети да побегне од Јевреја, као што је то чинио у многим приликама. Али, када је Јуда видео да је Исус оптужен и већ осуђен на смрт, раскајао се, јер је све испало онако како није очекивао. Зато се (по мишљењу тих тумача) Јуда обесио како би стигао у ад пре Исуса и тамо Га умолио за своје спасење. Ипак знај, да када је ставио омчу око свога врата и обесио се, дрво се савило, те је остао у животу. Бог је желео да га остави у животу ради покајања или да би га јавно изобличио и посрамио. Кажу да се Јуда касније тако надуо од водене болести да није могао да прође онуда куда су и кола лако пролазила. Потом је, стрмоглавивши се, `пукао по среди`, као што каже Лука у Делима Апостолским.

6-10. `А првосвештеници, узевши сребрнике рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише, те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се и прозва та њива Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ.`

`Корваном` се називала храмовна ризница, у коју су стављали дарове принешене Богу. Погледај како их Бог изобличава, јавно показујући њихову крвожедност. До дана данашњег, каже, та њива се зове `Крвна њива`, како би људе стално подсећала на то да су убили Господа. Такође научи и то да су се Јевреји толико трудили у гостољубљу да су и странцима купили неку њиву на којој би се могли сахрањивати. Посрамимо се, дакле, ми који мислимо да живимо савршенијим животом, а превиђамо странце. Спомиње `Цену цењенога`, што значи цену Христа. Јевреји су проценили Њега који се не може проценити, то јест синови Израиљеви утврдили су цену Његову сложивши се да Јуди дају тридесет сребрника.

11-14. `А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче. И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома.`

Оптуживши Исуса за злочин против државе, доводе Га Пилату који Га због тога и пита да ли је намеравао да подигне устанак и покушао да се зацари над Јеврејима. Али, Исус му говори: `Ти кажеш`, дајући му тако најмудрији одговор. Није, дакле, рекао ни да јесте ни да није цар јудејски, већ нешто између - `Ти кажеш.` Ове се речи могу протумачити и на следећи начин: `Ја сам оно што ти кажеш`, или: `То не кажем Ја, већ ти.` Ништа му друго, међутим, није рекао, знајући да је његов суд неправедан. Пилат се дивио Господу јер је Он презирао смрт, али истовремено и зато што ништа није одговарао нити се обазирао на Своје тужитеље, иако је као речит могао много тога да каже у Своју одбрану. Научимо се, дакле, и ми из овога да ништа не говоримо када се нађемо пред нечастивим судом, како не бисмо створили већу пометњу и тако подстакли на још јароснији гнев оне који неће да слушају нашу одбрану.

15-18. `А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И кад се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали.`

Пилат је гледао да ослободи Христа, иако се у томе није трудио онолико колико је био дужан као човек који треба да заступа истину. Прво је упитао Господа: `Зар не чујеш колико против Тебе сведоче?` То Га пита како би се Христос оправдао и тако му дао повода да Га пусти. Али, пошто Господ ништа није рекао у Своју одбрану, јер је добро знао да Га не би ослободили ни да се бранио, Пилат иде другим путем и прибегава обичају празника, говорећи: `Чак ако и не ослободите Исуса као невиног, барем Му као осуђенику за празник подарите слободу.` Откуда је Пилат могао претпоставити да ће Јевреји затражити да разапну Исуса који је био невин, а на слободу пустити кривог разбојника? Пилат је добро знао да Исус није био крив, већ да је предат из зависти, па је зато питао народ да изабере којег затвореника желе да ослободе. Овде се јасно види какав је он слабић био, јер је требало да себе изложи опасности ради доброг циља. Зато и заслужује осуду због прикривања истине. `Варава` значи `син очев`, пошто је `вар` син, а `ава` отац. Јевреји су, дакле, затражили сина свог духовног оца - ђавола, а Исуса су разапели. Све до дана данашњег има њима сличних људи, који су пришли Антихристу, сину оца њиховог, а Христа се одрекли.

19-26. `А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: А шта ћу чинити са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне! Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса шибавши, предаде да се разапне.`

О, каквог ли чуда! Онај Кога је Пилат судио, у сну је заплашио његову жену. Виђење у сну није имао Пилат, већ његова жена, вероватно зато што он сам није био достојан виђења, или зато што му Јевреји не би поверовали, већ би помислили да брани Исуса. Или би можда он прећутао да је имао виђење у сну, пошто је био судија. Овај сан је био дело Божјег Промисла, и он се није јавио да би Христос био ослобођен, већ да би се жена спасла. Зашто га, онда, Пилат није пустио на слободу? Зато што је то било опасно, пошто је Исус био оптужен за злочин против владара. Ипак, Пилат је требало да затражи доказе о томе да ли је Исус унајмио војнике или је ковао оружје. Уместо тога, Он је допустио да га заведу као мутавца и слабића. Зато он није без кривице, јер када су затражили да пусти на слободу човека који је био озлоглашен, предао им је Вараву, а за Христа пита: `А шта ћу учинити са Исусом?`, дајући им тако власт да Му они пресуде. Пошто је био управитељ, могао Га је избавити, као што је капетан избавио Павла. Али, они су повикали: `Да се разапне`, не желећи само да Га убију већ да Га тако оптуже као злочинца, пошто је крст био казна за злочинце. Пилат пере руке, како би показао да је чист од сваке мржње, иако су његове мисли биле рђаве. Он с правом Исуса назива праведником, али Га ипак предаје убицама. Народ на себе узима казну за Његово убиство и ова их је казна заиста сустигла када су Римљани уништили њих и децу њихову. Али и све до данашњег дана, Јевреји, као потомци оних који су убили Господа, носе Његову крв на себи. Због њиховог неверја сви их прогоне и пред својим гонитељима они немају оправдања због речи које су рекли , пред Пилатом. Пилат је ишибао Исуса да би угодио народу, или, можда, да би показао како је он тај који је осудио Христа, и да неће распети невиног него осуђеног човека. Тако се испунило и Исаијино пророштво које каже: `Леђа своја подметах онима који ме бијаху.`

27-30. `Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега узеше трску и бише га по глави.`

Овде се испунила реч Давидова: `Дао си ме безумноме на подсмех.` Пошто су били безумни, војници су чинили оно што им је као таквим приличило. Обукли су Му огртач уместо царске порфире, дали Му трску уместо скиптра и на главу ставили трнов венац уместо круне. Клањали су Му се, ругајући се, јер то значе речи `клекнувши на колена.` Видиш, како су Му нанели сваку врсту срамоте: лице су поругали пљувањем; главу трновим венцем; руку трском; тело огртачем, а уши Његове, хулним речима. Иако су они ово чинили да би се наругали Христу, ипак, ово можеш разумети и на један тајновитији начин, као слику понижења које је претрпео Господ Својим оваплоћењем.

`Пурпурни огртач` означава нашу природу, склону крви и убиству, коју је Он узео, и обукавши је осветио. `Венац од трња` јесу грехови који долазе од наших житејских брига. Њих је Христос уништио Својим божанством, јер глава означава Његово божанство. `Трска` је символ нашег слабог и немоћног тела, које је Господ узео, како и Давид каже: `Десница Господња, узвиси ме.` Слушајући Својим ушима хуле, избавио нас је од змијиног нашаптавања које смо примили Евиним ушима.

31-32. `И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст.`

Три еванђелиста кажу да је Симон носио Исусов крст, док Јован тврди да га је носио сам Господ. Вероватно је тачно и једно и друго. Најпре је Господ сам носио крст, јер нико други није хтео да га носи, али успут су нашли Симона и крст положили на његова леђа. Такође научи да Симон значи `послушање`. Према томе, Христов крст носи онај који живи у послушању (Богу). Кирина је била један од пет градова Пентаполиса, и (символички) означава пет наших чула која морају да понесу крст.

33-37. `И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтједе да пије. А кад га разапеше раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски.`

Оно се звало `Место лобање`, због тога што је тамо, по отачком предању, био сахрањен Адам. Као што сви умиремо у Адаму, било је потребно да тако сви оживимо у Христу. Немој се смућивати када чујеш Матеја да каже да је Господу дат оцат са жучи, а потом Марка који каже да је то било вино са смирном. Јован, опет, говори о оцту помешаном са жучи и исопом. Много тога су учинили разни људи, пошто је на том месту била ускомешана маса народа, те су једни чинили једно, а други друго. Могуће је да је један Господу дао вино, а други оцат помешан са жучи. Постојале су разне врсте смртне казне, али Христос је ипак пострадао на крсту да би осветио дрво преко кога нам је дошло проклетство и крсном смрћу све благословио: небеса, која означава горњи крак крста; подземље, као његово подножје, и крајеве земље, исток и запад, које представљају попречни краци крста. Такође је тако пострадао како би, раширивши руке на крсту, призвао и сабрао сву расејану децу Божју. Војници су разделили његове хаљине, пошто је био сиромашан и ништа друго није имао. Оно што други еванђелист зове `натписом`, Матеј назива `кривицом`. Било је, дакле, написано зашто је разапет, пошто је био оптужен као цар јеврејски и бунтовник. Назвали су Га царем како би Га лажно представили (као побуњеника против римске власти). Ипак, њихово сведочанство било је верно, иако је долазило од непријатеља, јер Господ је заиста Цар који је управо ради тога дошао да спасе Јевреје. Међутим, пошто Јевреји по телу нису желели да Он влада њима, Христос је постао Цар Јевреја` по духу, то јест, оних који Га исповедају, јер Јеврејин значи `онај који исповеда`.

38-44. `Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божји, сиђи с крста. А тако и првосвештеници с књижевницима, старјешинама и фарисејима, подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо у њега вјеровати. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божји. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се.`

Желећи да оклеветају Христа, распели су заједно с Њим и два разбојника, како би људи и Њега сматрали за безаконика као и њих. Ова двојица разбојника представљају два народа: јеврејски и незнабожачки, јер су оба преступила Закон и наругала се Христу. Али, касније је један од разбојника познао Христа и исповедио Га као Цара, рекавши: `Помени ме Господе, у Царству Твоме.` Тако је и незнабожачки народ исповедио Христа, док је `други разбојник`, то јест, јеврејски народ, похулио на Њега. Ђаво их је подстицао да говоре: `Ако си Ти Син Божји, сиђи с крста`, како би Га изазвао да сиђе и тако упропасти дело спасења свих које се имало извршити на крсту. Ипак, Христос, који је и Син Божји, није послушао непријатеља, како би и ти научио да не смемо попуштати пред ђавољим лукавствима, већ чинити добро, без обзира колико ће други лоше мислити о нама.

45-49. `А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од дох те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га војаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави.`

Тама која је наступила није била природна појава која настаје услед помрачења сунца, јер никада не долази до помрачења сунца четрнаестог дана месечевог циклуса, већ се такве појаве дешавају у време младог месеца. Распеће је без сумње било четрнаестог дана месечевог циклуса, дакле у дан када Јевреји прослављају Пасху. Зато је овај догађај био натприродан. Тама је обузела цели свет и није била делимична као некада у Египту, како би се на тај начин показало да читава твар плаче због страдања свога Творца, и да је од Јевреја одузета светлост (истине). Нека сада Јевреји, који су тражили знак с неба, погледају помрачено сунце. Пошто је човек створен шестога дана, и у шести час је окусио од забрањеног дрвета, јер је то било време јела, Господ је прикован на дрво шестога дана недеље у шести час, како би пресаздао човека и исцелио га од прародитељског греха. Исус говори пророчке речи (псалма) на јеврејском језику с намером да покаже како се не противи Старом Завету. Он каже: `Зашто си ме оставио?`, потврђујући да је заиста, а не привидно био човек, јер човек има природну жељу за животом и воли га. Пошто се Христос борио и мучио пред крстом, показујући страх који је својствен нашој природи, зато и сада говори: `Зашто си ме оставио?`, откривајући нашу природну љубав према животу. Он је заиста био човек и по свему сличан нама, осим по греху. Неки су ово разумели у том смислу да је Спаситељ у име Јевреја рекао: `Зашто си оставио јеврејски народ, о Оче, да почини такав грех и буде предан на уништење?` Пошто је сам Христос био од Јевреја, Он говори: `Зашто си ме оставио?` желећи да каже: `Зашто си оставио Моје сроднике, Мој народ, да учини себи такво зло?` Не разумевајући Његов вапај, људи из народа, који су били прости и неуки у пророчким књигама, мислили су да зове Илију. Сви Јевреји, дакле, нису познавали пророчанства, као што сада можда ни сви хришћани не познају Еванђеље. Напојили су Га оцтом да би брже умро, пре него што дође Илија и помогне му. Зато други кажу: `Остави, да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави.` Другим речима: `Не дајте Му да умре, да бисмо видели хоће ли Му помоћи Илија.`

50-53. `А Исус опет повика из свега гласа, испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијала светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењеу његову уђоше у свети град и показаше се многима.`

Исус је повикао из свега гласа да бисмо знали да је говорио истину када је казао: `Власт имам положити живот Свој`, јер Он Својом влашћу предаје душу. Али зашто је повикао: `Оче, у руке Твоје предајем дух Свој`. Зато што Свој дух није испустио по принуди, већ добровољно. Отуда користи реч `предајем`. Тиме показује да ће га опет узети, јер залог се увек може узети натраг. Хвала Богу, што је умирући дредао Свој дух у руке Очеве, јер се од тада душе светих такође предају у Очеве руке, а не као раније у адске тамнице. Тако је Христова смрт постала наше освећење. Зато Он громким гласом позива смрт, јер се она није усуђивала да Му приступи док је сам није позвао. Храмовна завеса састојала се од платна које је било повешено у средини Храма и одвајала је унутрашњи део од спољашњег као нека врста преградног зида. Завеса се поцепала и тиме је Бог показао да је (до тада) неприступни и невидљиви Храм, чији је унутрашњи део (Светиња над Светињама) био закриљен завесом, толико понижен и оскрнављен, да је постао свима приступачан и видљив. Неки дају додатна објашњења.

Поцепана завеса је означила да је слово Закона укинуто како би се открила пуноћа Закона, која је до тада била прикривена словом као неком завесом, и све оно што је раније у Закону било нејасно и тајновито, сада је откривено будући испуњено у Христу. Може се рећи и то да је код Јевреја постојао обичај да раздеру своје хаљине када чују хуле на Бога. Тако је сада божански Храм, озлојеђен смрћу Божјом, раздерао своје `хаљине`, то јест храмовну завесу. О овоме се још може говорити, али ово је довољно. Природне стихије су се покренуле показујући истовремено да је Онај који страда сам Творац, и да ће наступити промена ствари, јер се земљотрес у Светом Писму спомиње да би означио промену у току збивања. И заиста је дошло до промене Божје наклоности, која је прешла с Јевреја на незнабожачке народе. Чак се и `камење`, то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у `свети град`, вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем. Јавивши се њима, они су се показали као образац доброг живота и обраћења, јер онај који види човека који је раније умро у страстима где обраћен узлази у свети небески град, и сам га у свему подражава и обраћа се Богу. Ови догађаји су објашњени прилично детаљно, али ти разуми да је васкрсење мртвих које се десило у време Господњег распећа, такође показало и ослобођење душа из ада. Оне који су у то време васкрсли, многи су видели, како се овај догађај не би сматрао привиђењем. Они су васкрсли ради знамења и очигледно је да су после опет помрли. Неки кажу да су они васкрсли после Васкрсења Христовог и да још нису умрли, мада не знам да ли се ово може прихватити.

54-56. `А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији. И ондје бијаху и гледаху из далека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му, међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Зеведејевих.`


Беседа на Гори: блаженства, о достојанству Апостола,
о Закону старозаветном и Заповестима Христовим

1. А кад он видје народ многи, попе се на гору.
На гору се пење како би нас научио да ништа не чинимо ради показивања пред људима. Будући да је намеравао да поучи народ, показује нам како треба да се удаљимо од многољудне вреве када учимо друге.

И сједе и приступише му ученици његови.

Народ Му прилази ради чуда, а ученици ради поука. После чудесних исцелења тела, Он лечи и душе, како бисмо научили да је он Творац и душа и тела. [1]

2. И отворивши уста своја.

Зашто еванђелиста каже: „Отворивши уста своја“? Зар ове речи нису сувишне? Нису, јер је Он учио и не отварајући уста. Како је то чинио? Својим животом и чудесима.[2] А сада је отворио Своја уста и учаше их говорећи.

Није учио само ученике већ и народ. Почео је с блаженствима, као што је и Давид своје псалме започео с блаженством. [3]

3. Блажени сиромашни[4] духом, јер је њихово Царство небеско.

На почетку као темељ поставља смирење. Пошто је Адам пао због гордости, Христос нас подиже смирењем. Док се Адам понадао да ће постати бог, „сиромашни духом“су они који су скрушени у души.

4. Блажени који плачу, јер ће се утјешити.

„Блажени су који плачу“ због својих грехова, а не због ствари овога света. „Који плачу“ непрестано, а не повремено, и то не само због својих властитих грехова већ и због грехова својих ближњих. „Јер ће се утешити“ и у овоме животу, јер се онај који плаче због својих грехова духовно радује, а још више у будућем.

5. Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу.

Неки под „земљом“ разумеју духовну земљу, то јест, небо. Али, треба ра-зумети и ову земљу. Пошто кротке обично сматрају за презрене и убоге људе, то Спаситељ каже да управо они имају све. А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи безосећајни и равнодушни, већ они који умеју да се разгневе, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно. [5]

6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Желећи да говори о милостињи, прво показује да човек мора да задобије праведност, како не би давао милостињу од онога што је стекао крађом и преваром. Праведност треба са усрђем тражити, јер такви су „гладни и жедни правде“. Иако се користољупци хвале да су богати и сити, Исус каже да ће се праведници још у овоме животу наситити јер имају непропадљиво богатство.

7. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Милосрђе се не указује само новцем и стварима, већ и речју, а ако баш ништа немаш, онда сузама саосећања. Милостиве ће помиловати и људи у овоме животу, јер ономе који је јуче био милостив, данас ће и самом затребати помоћ и сви ће према њему бити милостиви, док ће га Бог још више помиловати (у будућем веку).

8. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети.

Много је оних који нису похлепни, и још дају милостињу, а опет живе у блуду и свакој нечистоти. Зато нам Христос заповеда да уз друге врлине треба да будемо чисти и целомудрени,[6] и то не само у телу него и у срцу,[7] јер нико без светости и целомудрија неће видети Бога. Као што само на чистом огледалу можемо да видимо свој лик, тако само чиста душа може да види Бога и разуме Свето Писмо.

9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати.

„Миротворци“ нису само они који живе у миру с другима, него и они који мире посвађане. „Миротворци“ су и они који својим учењем обраћају непријатеље Божје. А назваће се синови Божји, јер је нас јединородни (Син Божји) помирио с Богом. [8]

10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.

Прогоне не само мученике, већ и многе друге, зато што помажу невољнима и уопште због сваке врлине, а свака врлина и јесте „правда“. Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени.

11. Блажени сте када вас срамоте и успрогоне.

Најзад, Господ говори Својим апостолима, показујући, да је учитељима на првом месту својствено да буду срамоћени.

И лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.

Није, дакле, блажен сваки који подноси срамоту, већ онај кога срамоте ради Христа, и то лажући. У противном случају, такав је заиста јадан и бедан, јер многе саблажњава.

12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.

Господ није говорио о „великој плати“ за друге врлине, а овде говори о њој, показујући тиме да је трпљење увреда велики и тежак подвиг, јер су многи сами себи одузели живот (не могући да га претрпе).[9] Чак се и Јов, који је издржао сва друга искушења, нашао на муци када су га пријатељи вређали како он, тобож, страда због грехова.

Јер су тако прогонили и пророке прије вас.

Да апостоли не би помислили да их прогоне због учења које је противно Богу, Он их теши говорећи: „Чак су и пророке пре вас прогањали због врлине, зато у њиховом страдању имате утеху.“

13. Ви сте со земљи.

„Пророци су били послани само једном народу (Јеврејима), а ви сте со целој земљи, со која крепи слабе учењем и прекорима, да се у њима не би стално легли црви (то јест, страсне помисли). Имајући то у виду, не одустајте од својих оштрих прекора, макар вас мрзели и гонили.“ Зато каже:

Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.

Ако учитељ „обљутави“, то јест, престане да опомиње и прекорава, те постане сувише благ и попустљив, „чиме ће се осолити“ душе? Ко ће их исправити? Таквог учитеља тада лишавају његове дужности и он бива „погажен“, то јест, презрен.

14. Ви сте свјетлост свијету.

Прво „со“, а затим „светлост“, јер светлост изобличава тајна дела. Светлост је та која све обелодањује. Апостоли су просветили не само један народ, већ читав свет.

Не може се град сакрити кад на гори стоји.

Господ их учи да буду ревносни и строгог живота, јер ће сви гледати на њих. „Немојте мислити“, каже Он, „да ћете се сакрити у неки ћошак, него ће на вас јавно гледати и посматрати вас.“ Стога гледајте да живите врлински и непорочно, да не бисте постали саблазан за друге.

Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући:

„Ја сам“, каже Христос, „у вама запалио неугасиву светлост благодати. На вама је да се ревносно потрудите да и другима засија светлост вашега живота.“ Стога им говори:

Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима:

Није им рекао: „Показујте врлину пред људима“, јер то није добро, већ нека она сама светли, тако да ће вам се чак и ваши непријатељи дивити и прослављаће, не вас, већ Оца вашега. Када чинимо добро, то смо дужни да чинимо ради славе Божје, а не ради своје славе.

17. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем, него да испуним.

Будући да је дошао да постави нове законе, Христос није желео да Јевреји помисле како се Он противи Богу. Стога, да би отклонио сумње које су многе смућивале, говори им: „Нисам дошао да укинем Закон, него да га испуним.“ Како га је испунио? Прво, испунио је све што су пророци о Њему прорекли, и зато еванђелиста често говори: „Да се испуни што је речено преко пророка…“ Такође је испунио све законске одредбе, „јер Он греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим.“[10] И на други начин је испунио, односно допунио Закон, јер оно што је Закон само зацртао, Христос је довршио. Закон каже: „Не убиј!“, а Христос: „Не гневи се ни за што.“ Тако и сликар не уништава своју скицу, већ је допуњује и довршава.

18. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона, док се све не збуде.

Овде показује да свет пролази и мења се. Дакле, док постоји свет, неће нестати ни најмањег словца из Закона. Неки кажу да словце и црта[11] означавају десет Божјих заповести, а други да представљају крст, при чему је словце усправни, а црта попречни крак. Христос је, дакле, рекао да ће се испунити све што је било речено о крсту.

19. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести, и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме:

„Најмање заповести“ су оне које нам је Сам намеравао предати, а не оне из Мојсејевог Закона. Назива их „најмањим“ због смирења, да би и ти научио да смирено поучаваш друге. „Назваће се најмањи у Царству Небескоме“, дакле, при Васкрсењу ће се наћи последњи и биће бачен у пакао. Такав никако неће ући у Царство Небеско. Под „царством“ разуми Васкрсење.

А ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском:

Прво каже „изврши“, а затим „научи“; јер како могу да водим друге путем којим сам нисам прошао? Осим тога, ако извршавам заповести, а не учим друге, немам такву награду, него ћу још и бити кажњен ако због зависти или немара не учим друге.

20. Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско:

Под „правдом“ подразумева сваку врлину, као што је речено за Јова да „беше праведан и непорочан“.[12] Задрхти од страха, човече, када схватиш колико се много тражи од нас. Затим нас учи како да наша правда буде већа од правде књижевника и фарисеја, те набраја врлине.

21. Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду:

Христос не спомиње ко је ово казао,[13] јер, да је рекао: „Ово је заповедио старима мој Отац, а Ја вама кажем…“ изгледало би да Он установљује законе противећи се Оцу. А да је, опет, рекао: „Ја сам казао старима“, то би људи тешко прихватили. Зато говори неодређено: „Казано је старима“, показујући тиме да је Закон застарео. А пошто је застарео и треба да буде укинут, ми смо дужни да га оставимо и окренемо се новим заповестима.

22. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога (ни за што), бити крив суду.

Када су прорицали, пророци су говорили: „Тако говори Господ“, а Христос вели: „Ја вам кажем“, показујући тиме ауторитет Свога божанства. Пророци су били слуге, док је Он Син Божји који има све што има и Отац. Онај „који се гневи на брата свога ни за што“ биће осуђен; ако се пак неко гневи с разлогом и ради поуке или из духовне ревности, тај неће бити осуђен. Чак се и Павле разгневио на Елиму врачара, а касније и на првосвештеника (Ананију), али не без разлога, већ из ревности.[14] Али, када се гневимо због новца или славе, тада се гневимо „ни за што“.

А ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону.

„Синедрион“[15] је јеврејски суд, а „рака“ (погрдан) израз за „ти“; као када некога хоћемо презриво да отерамо, па по обичају кажемо „хеј ти, бежи одавде“. Господ нам ово говори с намером да нас научи да будемо пажљиви и у најмањим стварима, те да поштујемо једни друге. Неки говоре да је „рака“[16] сиријска реч која означава презреног човека, ништарију. Онај, дакле, који вређа свога брата називајући га ништаријом биће крив пред Сабором светих Апостола када седну да суде дванаест племена.

А ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. [17]

Многи говоре и мисле да је ова осуда тешка и сурова. Али, није тако. Јер како није достојан пакла онај који брата свога лишава разума и памети, то јест, онога чиме се ми разликујемо од животиња? Ко вређа и понижава, тај љубав разара, а са разарањем љубави нестају и све друге врлине, које једино на љубави опстају. Који вређа (брата свога), уништавајући љубав руши све врлине, зато је достојан пакла огњеног.

23-24. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.

Бог се одриче Своје властите части, само да бисмо ми живели у љубави. Зато каже: „Ако брат твој има нешто против тебе“, и не додаје ништа више. Дакле, имао он оправдано нешто против тебе или не, помири се с њим. Није рекао: „Ако ти имаш нешто против њега“, већ „ако он има нешто против тебе“, постарај се да га учиниш својим пријатељем. Заповеда ти да оставиш свој дар како би те обавезао да се измириш, јер ако хоћеш да принесеш дар, мораш се прво помирити с братом. Истовремено, Господ показује да је љубав истинска жртва.

25-26. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до последњега новчића (кодранта).

Неки мисле да је „супарник“ ђаво, а „пут“ живот.[18] Према томе, Господ нас опомиње: „Док си још у овоме животу раздужи се са ђаволом, како касније он не би могао да те као свог дужника оптужи због греха и не преда те на мучење, где ћеш одговарати и за најмању погрешку, јер један кодрант вреди две лепте.“ Ра-зуми, такође, да се ове речи односе и на супарнике у овоме свету, те да нас Господ упозорава да се не судимо с њима и не уда-љавамо од божанских дела. Па чак и да ти се учини неправда, не иди на суд, већ се измири „на путу“, како не би горе пострадао од моћи свога супарника.

27. Чули сте како је казано старима: Не чиии прељубу. [19]

Једно је прељуба, а друго блуд. Прељуба је грех са удатом женом, а блуд са неудатом.

28. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме.

То значи да је у своме срцу већ учинио зло онај који стоји и знатижељно посматра жену, распаљујући пожуду гледањем, па је опет гледа како би је још више желео. Али, шта ако своју жељу не спроведе у дело, јер му се није пружила прилика? Кривица се тиме не умањује, јер да је имао прилику, одмах би остварио своју злу намеру. Добро знај, да ако смо пожелели жену, а потом били спречени да учинимо грех, јасно је да нас је сачувала благодат. Али и жене, ако се уреде да би привукле друге, чак и ако у томе не успеју, криве су зато што су налиле отрова у чашу, иако га нико није попио.

29-30. Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих него ли све тијело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих него ли да све тијело твоје буде бачено у пакао.

Када чујеш за „око“ или „руку“, немој ми-слити да се говори о деловима тела, јер у том случају не би рекао „десно око“ и „десна рука“. Господ овде говори о онима за које мислимо да су нам пријатељи, а наносе нам штету; на при-мер, неки младић има пријатеље блуднике и њихов лош утицај наноси му штету. Такве, дакле, „одсеци“ од себе, јер ћеш можда тако спасити и њих, ако се уразуме и познају свој грех. Не успеш ли да спасеш њих, спасићеш барем себе. Ако, међутим, наставиш да се дружиш с њима пропашћеш и ти и они.

31. Тако је казано: Ко отпусти жену своју, нека јој да књигу отпусну.

У Закону свом Мојсеј наређује[20]: ако ко мрзи жену своју, да се одвоји од ње, да се не би десило нешто горе, јер ко мрзи може у мржњи убити жену своју. Отпуштајући своју жену муж је био дужан да јој да отпусницу, која се (овде) зове „отпусна књига“, како се после развода она никада не би вратила њему, као и да не би настао раздор када муж стане да живис другом (женом).

32. А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се ожени отпу штеницом, прељубу чини. [21]

(keno)