ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2005
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Pouke na putu spasenja JOVAN SRBULJ

Šta treba da zna pravoslavni hrišćanin danas

tvrdi ovez sa omotom

biblioteka OBRAZ SVETACKI KNJIGA 24

retko rasprodano

2005 godina
BEOGRAD
- 490 STRANICA

vrlo dobro ocuvano


„Pouke na putu spasenja: šta treba da zna pravoslavni hrišćanin danas“ predstavlja duhovni priručnik i zbornik hrišćanskih pouka namenjen vernicima koji žele da usklade svoj svakodnevni život sa pravoslavnom tradicijom i učenjem.Osnovne teme i poukeDuhovna budnost: Hrišćanin mora da prepozna i izbegava „prazne mamce“ i stranputice savremenog sveta.Crkveni poredak: Život po crkvenim pravilima pruža unutrašnju snagu i štit od duhovnih opasnosti.Savladavanje prepreka: Na putu vere čovek nailazi na iskušenja, sumnje i nepoznanice, gde je oslonac u veri, molitvi i crkvenoj zajednici.Lični trud: Spasenje ne dolazi samo kroz pasivno oslanjanje na druge, već kroz ličnu borbu za vrlinu i ljubav prema bližnjem

САМОЉУБЉЕ

Кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога

Не треба се чудити томе што сте слабо познавали себе; ви себе познајете у самољубљу, оно вас заслепљује, тако да не видите своје духовне недостатке, него видите своје добродетељи или се трудите да се њима похвалите пред људима. Но смирење нам отвара очи тако да можемо да видимо чак и мале недостатке. Као што кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога и помрачујемо се тамом, тако се смирењем приближавамо Богу и просвећујемо се. Сам Господ, Цар славе, смирио се до образа слуге и оставио нам Свој пример, да следујемо стопама Његовим, и заповедио је да се од Њега учимо смирењу и кротости, јер ћемо тако пронаћи мир.

Самољубље скрива грех од нас

Било ти је тешко да ми опишеш своје помисли и осећања приликом опхођења с њом; ту си и мене оклеветала – како бих ја, због свега тога, требало да осећам гнушање према теби. Али кад Господ није одбијао грешнике од Себе, него је са цариницима и грешницима јео и пио и беседио с њима, ко сам ја да било кога одбацим. У томе је твој грех и порок друге врсте – самољубље: не желиш да се предамном покажеш и откријеш своје слабости. Зар треба да ми описујеш само своје успехе и ја да те због тога похваљујем? Не. Корисно је ухватити се у таквим и сличним мислима и осећањима. И ако себе видимо као поражене у борби, ту треба познати своју немоћ, и не смутити се због таквих недостатака, него се ваља смирити и унизити пред Богом. А Бог на смирене гледа и помаже им: зато нам и допушта да паднемо у свакојаке слабости, како бисмо, видећи своју немоћ, били смирени и имали срце скрушено и смерно. Никада не бих одбацио оне који се боре, схватају своју немоћ и кају се. За њих треба имати саосећање: не требају здрави лекара, но болесни.

Самољубље одузима спокојство и не даје смирење

Љубав без смирења не може да буде издржљива и чврста. То сам приметио у вашим писмима: обе сте се одрекле света, свака на свој начин, ни због чега другог него због самољубља, а за смирење ту не само да није било места, него је оно далеко одгоњено.

Самољубље – главни узрок грехова

Ти, М. А., у себи налазиш кривицу за грех – самољубље, и не можеш да га омрзнеш, иако је оно код свих нас главни узрок грехова. Све долази од њега: гордост, сујета, гнев, сластољубље, среброљубље, завист и остало. Но ми, уопште, гордост називамо узроком свих грехова. „Где се догодио пад, тамо је претходила гордост“ пише св. Јован Лествичник. Зато и гордост и самољубље ваља газити као змију или шкорпију (Лк. 10,19), свакидашњим самоукоревањем, сагледавањем свога зла, поштовањем према ближњима, неповерењем у свој ум, одбацивањем своје воље, прихватањем досађивања и прекора, чак и онда када смо болесни и др. Због свега се тога треба подвизавати, и Бог ће пружити помоћ.

САМООПРАВДАЊЕ

Када те укоравају избегавај правдање, било у мислима, било речима. Јер, по речима св. Јована Лествичника, онај ко одбацује сопствено обличавање, без обзира на то је ли оно оправдано или не, тај одбацује и сопствено спасење.
Много шта је уображавало твоје срце узнемирено страстима. И шта се догодило? Само си умножила своје невоље и страдања. Повремено си увиђала своју кривицу, али си углавном тражила оправдање.
…Понекад смо криви, и затичу нас у гневу или презиру према ближњима, али ми на то гледамо кроз завесу самољубља и сматрамо да смо у праву, па тако још више продубљујемо своју патњу, корећи ближње и од њих захтевајући извршавање заповести, док сами не желимо ни прстом да макнемо. Колико год нам неко наносио зла, са или без наше кривице, он је само оруђе које Бог употребљава да би нас казнио и то може учинити само онда ако му допусти десница Свевишњег. Зато треба да се склањамо под снажну руку Божију, да се исповедамо Њему као они који су и више него заслужили послане казне. Но милост Божија нас штеди и очекује наше покајање. Прочитајте код св. Исака Сирина, у 51 Беседи, како треба примати невоље: када се бунимо и укоравамо друге, тад оне постају још теже, а када кривимо себе и кајемо се, тада их лакше подносимо.

Самооправдавање нарушава савез љубави и мира

…Сад кад сте обе спознале своје кривице и стекле мир, нећу више да дужим, но ћу само да приметим да убудуће треба да будете опрезне и откријете ђавоље подвале које су усмерене на то да самооправдавњем раскину вашу везу у Годподу. Самоукоревање и смирење руше све ђавоље смицалице.

Кад при самооправдавању осећамо немир, то већ значи даје кривица до нас

Описујеш своју узнемиреност због сестре. Питаш како да се супротставиш помисли самооправдавања? По том питању постоје многа отачка учења: св. авва Доротеј вели да „ваља укоревати себе, а не ближњег“, Св. Марко подвижник о томе говори у главама 90 и 209, св. Симеон Нови Богослов у глави 31, а и код св. Зосиме. Саопштио сам ти тек један део, а и само искуство те поучава. Када приликом самооправдавања осетиш немир, то је већ знак да је кривица до тебе…

Самооправдавање је противно самоукоревању

...Описујући тај случај ти си тражила оправдање за себе и хвалила своја осећања. То би било довољно за одагнавање ђавољих мрежа. Но пошто сте после обе дошле к себи, примириле се и стишале, налазим да је излишно да вам дајем поуке. За вас је већ довољна лекција и то, што је у време немира и тражења оправдања за себе све изгледало другачије. А после самоукоревања и утишавања страсти ствари се виде јасније, како пише св. Касијан: „какве год листове на очи положио, златне или оловне, моћ вида се губи; тако и у духовном делању, без обзира на то гневимо ли се и узнемиравамо оправдано или неоправдано, моћ душе да сагледава бива ослабљена“. И у 90-ој глави Марка Подвижника стоји: „тада (тј. кад се гневи) човек се налази у неприродном стању“.

Ни искру самооправдавања не остављај у своме срцу

Обе знате своје кривице, а нећете да признате: није ли зато што не желите да их постанете свесне и прекорите себе? Уколико у срцу остане оправдавање, опет ће се првом приликом обновити сећање на бриге и даће ђаволу снагу да увећа ваш немир, а када непријатељски залог буде потпуно уништен самоукоравањем и смирењем, ђаво вас неће узнемиравати оним што је било. На тако светом месту, за време молитве и припремања за Свете Тајне, ђаво је био у стању да вас поколеба вашим страстима: откуд то? Зар није отуд што нисте имали самоукоревања и смирења, него сте се предавали дејству страсти, самољубља, гордости и раздражљивости? Молитва Богу срце ми чисто саздај, Боже(Пс. 50,12), није имала никакву снагу, јер ви нисте ни мислили да сами стражарите над својим срцем и да страсти које се појављују уништавате у зачетку, док су још мале и не израсту до огромних размера, и нисте чистили своја срца, нити сте могли да стајете на молитву без злопамћења, све док је између вас трајало страшно непријатељство које вас је испуњавало страхом…

Пример узајамног оправдавања

Приликом радосног дочека празника ђаво вам је позавидео и донео вам немир; ни једна од вас није у праву, и свака је на свој начин то поткрепила самооправдавањем; мене питате, и једна и друга, како да поступите? А ја не знам какав одговор да вам дам. Обе сте биле у ватри, свака је мислила да је у праву, а мира није било. Опет треба да вас подсетим на љубав и смирење, јер када ово будете имали, замке ће ђавоље бити уништене. А ви обе, напротив, сматрајући да сте управу, не желите да сломите своју гордост; једна своју дрскост оправдава темпераментом и каже да није хтела да повреди своју сестру. А друга се увредила због реченог јој, уместо да себе укори због рђавог понашања, и да заблагодари за предусретљивост сестрину и види у свему њену љубав. Када дођете к себи, наћи ћете да сте криве без сваког оправдања… И зато, ради оно што треба, што си дужна да урадиш – тада ћу вас водити; без тога, никада се нећете излечити од страсти које су у вама.

САМОСПОЗНАЈА

Ми не можемо спознати себе без односа са својим ближњима, без њихових прекора и досађивања, који су лек нашим душевним ранама, и без укоревања себе а не њих због нетрпељивости. Напротив, ваља им бити захвалан што смо кроз њих, промислом Божјим, спознали своју духовну немоћ… Имајући спокој, милошћу Божјом, страхујте од заноса самољубља, да не страдате: непријатељи не спавају, они се боје само смирења.
Пишеш да ти је тешко када видиш како су други према теби неправедни, а нећеш да станеш и да се замислиш, да си можда ти крива, и то те лишава спокојства. Ово ти показује, да си још далеко од тога, што нам Господ заповеда:љ_убите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне(Мт. 5,44).

СМРТ

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас предзначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду“. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.
Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову(Прем. 4,11-12) – како каже Свето писмо.

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремепи одлазак

Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!… За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо(Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.

Смрт је преселење из времена у вечност

Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као преселење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.
Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће(Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих јер су Њему сви живи(Лк. 20,38).

Сећању на смрт стран је малодушни страх

Заиста је тужно читати о твојим сталним болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и добар живот.

Они који су умрли млади избегли су многе невоље – таква је воља Божија

Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту(Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе.“ Дати добра“ (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра“ тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.
Жалост која вас је посетила престављењем ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…

Тешко греше опи који се предају силној жалости због умрлих

Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде(1.Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?
Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.

Утехе онима који се предају жалости због умрлих

…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, којој и ми морамо да стремимо, само нам време није одређено и непознато нам је, а знано само Једином Творцу нашем. Нама је време пребивања овде дато да бисмо се постарали да га употребимо за корист душа наших и душа наших ближњих. А кад се будеш предавала непотребној жалости сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри, а другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је В. дуго поживела, ипак не би заобишла смрт. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, но старост се не огледа у броју година, док је мудрост – седина људска, а чист живот – узраст старости(Прем. 4, 89).

СМИРЕЊЕ

„О смирење! Ти си одећа Божанства“ – каже св, Исак Сирин.

Христос – учитељ смирења

Питате како и одакле се научити смирењу? Сам Господ наш Исус Христос је рекао: научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем(Мт. 11,29). То је основа нашег учења – смирење. Свети оци, подражавајући то учење, и поред све своје светости сматрали су себе за горе од свих и ниже од сваког створења, томе они уче и нас. И ј асно су показали, да где год се догодио пад, тамо ј е претходила гордост…
Тражите од мене савет: како савладати страсти и стећи смирење? Ваша жеља је добра, али треба уложити труд ради стицања смирења, треба одбацити и уништити гордост у себи и у сваком делу и речи смиравати се и сматрати себе за горег од свих. Када бисмо и могли нешто добро да учинимо, то не чинимо нашом силом, него помоћу Божијом. Господ насје научио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити(Лк. 17,10), и још је заповедио: научите се од Мене…(Мт. 11,29). Ето од Кога да се учите смирењу; оно вам дарује мир, а са њим лако можете савладати страсти, јер је самољубље и гордост основа свих страсти и њихов узрок. Њеним уништењем све страсти нестају, јер за сваку ћете страст наћи заповест Божију и, трудећи се да ту заповест испуните, лако ћете је, уз помоћ Божију, савладати.
Сама најузвишенија Љубав (Син Божији) обукла се у смирење нашег тела.

Како достићи смирење

У оваквој борби, или духовном рату, потребно је поуздано оружје, коме ђавоља сила не може одолети. Какво је то оружје? Свето смирење. Како га достићи? Постоје разни начини да га стекнемо.
Прво: испуњавање заповести Божијих, међу којима је и ово: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско(Мт. 5,3). Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити(Лк. 17,10); научите се од мене јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим(Мт. 11,29).
Друго: познавање својих немоћи. Св. Исак Сирин у 61-ој Беседи пише: „Блажен је човек који зна своју немоћ, јер је то знање за њега основа, корен и темељ сваког добра. Исто тако, нико не може постати свестан своје немоћи ако не буде мало искушан. И праведник, који не познаје своје немоћи, налази се у опасности…“. И опет: “ Онај ко не познаје своје немоћи оскудева у смирењу, а ко оскудева у смирењу далеко је од савршенства и стално се налази у страху“…
Треће: сећање на пређашње грехе доноси тугу у срце и смирује душу.
Четврто:“ од послушања се рађа смирење – пише св. Јован Лествичник – од смирења расуђивање, од расуђивања испитивање, а од овога прозорљивост“. И св. Касијан у Речи Леонтину игуману каже: “ истинско расуђивање не долази другачиј е него од истинског смирења које снисходи, да не само оно што чининим, него и оно што тек помишљам откривам оцу, и да својој помисли ни у чему не верујем, но да у свему следим речи стараца и да верујем да су корисне“…
Пето: од Промисла Божијег допуштено је падање у страст, како бисмо боље осетили своју гнусобу, како бисмо се смирили и постали свесни да смо гори од сваког створења. О томе пише св. Григорије Синаит у глави 117ој: „ако човек не буде остављен, побеђен, савладан, поробљен сваком страшћу и помишљу и духом побеђен, не добијајући ниоткуда никакве помоћи, ни од Бога ни од било кога другог, и готово очајан због свакојаких искушења – не може постати скрушен и себе сматрати за најмањег, последњег и слугу свих, некориснијег и од самих демона, онога који и треба да се мучи и буде побеђен. То је смирење које је од Промисла Божијег, кроз које се и друго и узвишеније даје“. За стицање служи још и свакидашње самоукоревање. Из овога видите да је веома опасно ићи путем добродетељи без смирења, са надом на себе. Постоје многи, како стари тако и савремени, примери оних који су због овога пали у прелест.

За стицање смирења потребни су време, подвиг и напор

Пажљиво прочитај 25у Поуку св. Јована Лествичника: тамо ћеш видети како само смирење може истребити страсти и дати снагу добродетељима, а и код св. Исака Сирина у 46ој Беседи речено је да „смирење и без дела спасава човека, а дела без смирења не могу спасти“. Немој мислити да смирење можеш да стекнеш лако и без душевног труда, јер „оно је – по речима св. Петра Дамаскина – плод знања, а знање је плод искушења и невоља“. Зато не треба избегавати невоље послане од Бога, већ их треба примати са покорношћу и трпети их са самоукоревањем, и никако се не надати на своје молитве, ни на сузе које лакомислене доводе до гордости и сујете.
…Труди се да са спољним усагласиш и унутарње смирење. Сматрај себе за најгорег и последњег од свих, не говорећи то само устима, него придруживши и срце. Оно ће те учинити спокојним. Исто тако немој да мислиш да би то дело могло брзо да се заврши: оно захтева много времена, труда, одрицања од своје воље и разума, о чему је говорено и писано доста. Но без праксе неће бити успеха: много ћеш пута пасти, смирити се и устати, а оно ће бити утврђено тек онда, када потпуно спознаш своју немоћ и када се више не будеш ослањао на своја дела.
Твоје представе о смирењу су недовољне. Ти о њима можеш знати само теоретски из учења св. Јована Лествичника. Па и он, пишући о њему, сматра да не може да пружи довољно добро тумачење. Слично је и са св. Јефремом Сирином и авва Доротејем. Оно се најбоље разумева на делу, а до стицања смирења пут је још далек.
Смирење је велико оружије против непријатеља, но његово стицање захтева велик труд и одрицање. Узак је и тесан пут који води у вечни живот! (Мт. 7,14).
Кажете да немате плодове смирења, него вас уместо њега узнемиравају гордост и самоувереност. А како мислите да за тако кратко време стекнете смирење? То је највиши дар. О томе како се он задобија, поучавао сам вас у првом писму; то можете да прочитате и у књигама светих отаца о овој великој добродетељи. Када у потпуности будете испуњавали послушање према мајци, не уздајући се у свој разум, онда ће и цвет ове добродетељи да процвета. Но знајте да ће непријатељ добра, ђаво, многе насртаје усмерити на вас, како би вас отргнуо од овог спасоносног подвига.
Смирење је једино непобедиво оружје против свих ђавољих подвала, но није лако достићи га, а за оне који живе у свету оно је тим пре недостижно. Чак и ако укоревате себе речима, не треба у њих да се уздате ако нисте стекли истинско смирење срца.

Смирење – божанска наука коју могу да уче сви

Како смо ми далеко од смирења! А оно би оборило све стреле лукавог. Ваља учити ову Божанску науку. Не треба ићи на университете, нити на академије и трошити новац за то. И сиромашан и богат, сви имају право и могућност да се уче овоме дару. Научите се од Мене…(Мт. 11,29). Не будимо неверни према речима Господа нашег Исуса Христа, него се окористимо и почнимо да учимо, увек је право време за то. Не само оне који су дошли у 3ћи, него ни оне који су дошли у 11ти сат Он не одбацује, већ их прима и једнаку им награду даје.

Смирење не види себе

Кад будеш следила учењу светих отаца, твоји ће хирови бити уништени. Не само да нећеш мислити да их немаш, него ћеш просвећеним очима видети своје грехе, којих је као песка морског. Знај да смирење није у томе да видиш да си смирена. Прочитај о томе код св. Јована Лествичника, авве Доротеја и св. Петра Дамаскина.

Знаци истинског смирења


(U 2. SOBI , nezard ,ormar)