Godina izdanja: 2014
ISBN: 978-86-86039-40-8
Autor: Domaći
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

Arhimandrit Danilo Ljubotina: PEROJ : PEROM ROMANTIČARA

Tvrd povez - neobičan format: 17,5x22cm, 120strana, ilustrovano, izdavač: SLOVENSKO SLOVO - Beograd, 2014.

SVE JE OK!!!

Године 1657. досељено је 15 српских православних породица, са 77 душа из Црне Горе, тачније из Црмнице, који су бежали од турског окупатора. `Дукала` којом се Црногорцима даје земља у Истри носи датум 26. новембар 1657. године. Срби Црмничани предвођени Машом Брајковићем и Михаилом Љуботином, дотерали су и 300 грла изгладнеле стоке. Млетачка држава им је дала кућевне плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Владала је верска толеранција, а Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније уследило је 1671. године.[2] Почетком јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1.500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Везе места и тамошњих Срба, Пероја и Пуле биле су одувек јаке, и у њима су једине православне цркве у Истри.

Насељеничке српске породице су остале компактне и опстале, а малобројни католици су што изумрли, што се иселили. Напуштену католичку цркву узели су за себе православци Срби 1788. године. Преградили су је и преуредили да буде православна црква Св. Спиридона[3], а у њој се чува познати иконостас из 16. века. Године 1837. књигу васпитну су купили у Пероју: парох поп Петар Маричевић и грађани Петар, Василије и Христифор Вучерић, те Спиридон Вучетић и Јован Браић.[4] Капелан у Пероју био је неколико година (1848—1850) православни свештеник и песник Јован Сундечић.[5]

Иако је вршен је притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем (као и Беч) имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем 19. века.[6] Перојци су управљали од прве деценије 19. века и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци.

Поред православног храма Св. Спиридона се налази стара црква Св. Стефана (затворена 1826. године), која је донедавно служила као штала.

Перој је 1913. године `црногорска насеобина` од двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женску ношњу. Стрежњевски је током истраживачког пута, свратио у Перој где је забележио пет епских (јуначких) песама. Православни парох је тада поп Петар Петровић Маричевић, рођени Перојац. Место је живописно, са кућицама лепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.[7]

На зиду порте цркве Св. Спиридона су 16/17. августа 2008. непознати починиоци исписали графит непримереног шовинистичког садржаја, упућен на име српског народа. Обавештена је полиција и власти града и графит је убрзо уклоњен.[8][9]


Архимандрит Српске православне цркве, отац Данило Љуботина, необичан је свећеник и човјек комплексне животне судбине, потакнуте између осталог и хисторијским искуствима његових предака. Фамилија Љуботина потјече из Црне Горе у којој је вјековима живјела и коју је 1657. године морала напустити под притиском Турака, те се доселила на истарски полуоток у мјесто Перој, посебним указом тадашњих млетачких власти. Обитељ је преживљавала различита царства, државна уређења, вјерске притиске и политичке режиме али на крају, како каже отац Данило, „нити смо се ми проширили, нити нас је католичко море потопило“. У селу Пероју све до данас живи обитељ Љуботина мукотрпним тежачким животом али живи скромно и сретно, у миру са сусједима. Отац Данило завршио је теологију у Београду и постдипломске студије у Лондону али његова свећеничка служба започела је у родном мјесту и у малим православним заједницама у Хрватској.