ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski
Autor: Strani

kao na slikama


ПРОТИВ иконокласта / партијарх Никифор; превела с француског Корнелија Никчевић. — Подгорица: ЦИД, 2008 (Београд: Бирограф). –314 стр.; 24 цм. — (Библиотека Медиевалиа / ЦИД Подгорица)
Превод дјела: Discours conre les iconoclastes / Nicephore. — Тираж 500. — Предговор / Војислав Д. Никчевић: стр. 5–52.



Византија је гледала да по сваку цену заштити своје стратешке интересе и у Европи и на просторима Истока; као утемељитељ хришћанства и носилац његове идеје, Источна империја је, преко хеленске традиције и учених теолога, најчешће гностика, ширила, заједно са моделом промишљања хришћанства, и све поделе које су је потресале.

Тежећи да задржи југ и исток империје под контролом, ако не војно а оно идеолошко-политички, Источно царство је током осмог столећа одлучило да успостави заједницу, неку врсту федерације, са већ осиљеним калифатима – створена је унија.

Иконоклазам је, условно речено, био политички изнуђен: он је, у часу прокламовања, постајући званична државна политика, империји обезбеђивао апсолутни верски мир – заједно су се, сједињени у једногласју противљења иконама, нашли наследници аријанаца, несторијанци, монофизити, наследници јудеохришћанских заједница, бројни мањи гностички покрети и други.

Равнотежа „вере и њеног поимања“ није дуго опстала; када су несторијанци, „духовни очеви ислама“, успоставили договор са калифатима о верској аутономији и слободи, за њима убрзо и монофизити који су чак имали „право мача“, тј. право на независност и служење војске искључиво на позив и за потребе Константинопоља, унија коју су замислили стратези Истока, почела је да се распада...

(тврд повез, 24.5 цм, 310 стр)

Ikonoklasti su bili skupina vjernika, prvi put spomenuta u 8. stoljeću, koja se žestoko protivila štovanju ikona, jer su vjerovali da se to izričito zabranjuje u Bibliji: `Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se niti im služi.` (Izlazak, 20, 4)
Jedan od ikonoklasta je bio i car Leon II. (vladao od 717. do 741.), koji je 726. godine dao naložiti gaženje velike Kristove slike koja je visjela na carigradskim dverima. Poslije toga naredio je da se unište i sve slike Krista i ostalih svetaca po crkvama.
Vjernici u bizantnskom carstvu su se u velikoj mjeri opirali ovoj službenoj državnoj politici, a teolozi su ukazivali da je čak i u Starom zavjetu bilo propisano isticanje prikaza anđela u Šatoru sastanka i u Jeruzalemskom hramu, te su nalazili još mnoge argumente za opstanak pobožne prakse koja je bila duboko uvriježena kod kršćana.
Uništavanje ikona trajalo je do Drugog nicejskog sabora 787. godine, kada je Crkva službeno obnovila korištenje svetih slika: izrijekom je upućeno da se slike ne smiju `obožavati`, već samo `štovati`. No, 813. godine ponovo je planuo problem jer je car još jednom naredio uništenje ikona. Nesuglasice oko ikona definitivno su se smirile kada je carica - regentica Teodora II. sazvala u Carigradu crkveni sabor, koji je otpustio svećenike koji su bili protivnici štovanja ikona. Povodom proglašenja odluka tog sabora (11. ožujka 842. godine) ustanovljen je `Blagdan ortodoksije` (`Praznik pravoslavlja`), kojega se danas u pravoslavnim crkvama slavi u prvoj nedjelji korizme: na taj dan se održava procesija (`hod`) sa svetim ikonama.
Ikonoklazam nikada nije bio prihvaćen u Rimu niti igdje drugdje na kršćanskom zapadu; međutim su kalvinisti u 16. stoljeću prihvatili sličnu doktrinu.


Свети Никифор Исповедник је био цариградски патријарх од 806. до 815. године. Написао је неколико богословских и два историографска дела. Као истакнути борац за православље, касније је проглашен за светитеља.

Нићифор I Цариградски
Биографија
уреди
Рођен је као племић. Његов отац Теодор је био високи чиновник на царском двору, и био је веома богат. Никифор је службовао неколико година на двору у истом звању као и његов отац. Али је оставио двор и удаљио се до обале Босфора и тамо саградио манастир. Манастир му се убрзо напунио монасима, а он је управљао манастиром не примајући монаштва под изговором да је недостојан, иако је хришћанским животом у служио као узор монасима. Учествовао је пре тога на Седмом васељенском сабору као мирјанин (световњак), по вољи цара и патријарха, и истакао се на Сабору својим изврсним познавањем Светога Писма. Када је умро патријарх Тарасије, Никифор је изабран за патријарха и против своје воље. Одмах по избору примио је монашки чин и све остале чинове редом. Устоличен је у Светој Софији као патријарх 806. године. То је било за време владавине цара Никифора, који је убрзо по том отишао у рат против Бугара, и погинуо. Његов син Ставрикије владао је само два месеца, па умро. После овога зацарио се цар Михаил, прозвани Ранкаба, али владао је само две године, док га Лав V Јерменин није збацио са престола и прогнао. Када се Лав зацарио, послао му је патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити православље). Цар није потписао књигу, него је одложи то до крунисања. А када га је патријарх Никифор крунисао, он је одбио да потпише ону књигу, и убрзо се сазнало да је иконоборац. Патријарх је покушао да га посаветује и поврати хришћанству, али узалуд. Цар је насилно изагнао Никифора на острво Проконис где је у беди и провео тринаест година. Преминуо је у изгнанству 827. године. Као патријарх управљао је Црквом девет година.
Српска православна црква слави га 13. марта и 2. јуна по црквеном, а 26. марта и 15. јуна по грегоријанском календару.

ostrogorski istorija vizantije